Пацифик плови у бојно поље

Жеља севернокорејског лидера Ким Џонг Уна „да нам 2016. почне уз громогласан одјек прве експлозије хидрогенске бомбе”, личила је на бунцање болесника у постељи које обично утихне чим спласне висока температура. Нису прошла ни два месеца, а свет је закуцао поглед у социјалистичку, нуклеарно наоружану републику, док изводи пробу хидрогенске бомбе и лансира ракету дугог домета у орбиту.

Паралисала их је помисао на дугометни пројектил који, носећи бојеву главу, прелеће Пацифик и удара у америчку источну обалу.

Ноћна мора о овој верзији почетка светског рата никако да нестане. Не може се рећи да ће Ким скоро пристати на денуклеаризацију, чему се нада амерички државни секретар Џон Кери, сада када ће Кореји задати кобни ударац новим сетом санкција, очекујући да ће је, као некад Иран, напокон натерати да седне за преговарачки сто.

Али земља навикнута на стеге и изолацију има преча посла – планира славље поводом најављене пете нуклеарне, можда генералне, пробе.

Њена поигравања до јуче су, кад је Кина климнула главом а Америка послала резолуцију на усвајање Савету безбедности УН, била главни предмет трвења Пекинга и Вашингтона.

Руковале су се две војне силе над овом црном листом, али се кроз нишан сада гледају преко Пацифика. Главобољу Обами више не задаје помисао на то шта ће Киму кврцнути у глави, колико му се сувише случајним да би то и било, чини, баш сада, убрзана милитаризација острва у Јужном кинеском мору.

Можда ће, како је упозорила јужнокорејска председница Парк Геун-Хје, „Ким који иде пуном брзином без кочница лансирати балистичку ракету с бојевом главом и сви ћемо настрадати”, пре него што ће ударити Пекинг, али је ривалима сада битнија борба за примат над овим водама, пуним нафте и плина, које, осим економских, имају кључни војни и стратешки значај.

Америку јако жуља кинеско ширење у овим водама и претварање гребена у војна острва. Док се силе споре ко треба да склони прсте из воде да би се умирило узбуркано Јужно корејско море, југоисточна Азија се маскира војним бојама.

На острву Вуди у ланцу Парацел, насталом насипањем гребена шљунком и блоковима, Кина је пре две недеље распоредила савремени противваздушни систем. Обама ју је упозорио, рекавши да ће, упркос њеним напорима да присвоји ове воде на које право полажу махом Тајван, Вијетнам и Филипини, наставити да надлеће и ради све што међународно право одобрава подржавајући у томе и друге земље. Пентагон је уочио да Кина није поклекла, јер последњом интервенцијом на острва шаље млазне борбене авионе и поставља радарски систем високе фреквенције који ће знатно променити оперативни систем и омогућити им да контролишу поморски и ваздушни саобраћај. Образлажући да на својој територији, коју својатају и друге земље, могу да раде шта хоће, поготову у сврхе одбране, на гребену Квартерон постављају високофреквентни радар, где су сателити уочили и светионик, подземни бункер, аеродром за хеликоптере и комуникациону опрему.

То што Кина развија све своје дефанзивне и офанзивне капацитете аналитичари објашњавају претензијама на регионалну превласт, којом ће довољно оснажити да приморају америчке поморске и ваздухопловне снаге да убудуће добро размисле пре него што прелете ову област. Јасно је да Пекинг покушава да истисне америчку Седму флоту, али Пентагон – у стилу филозофије Роналда Регана „ми победимо, они изгубе”, којом је језгровито рекао шта мисли о односу Америке и СССР – размишља да пошаље мобилне артиљеријске јединице у овај регион и да се снажно супротстави територијалним захтевима Пекинга. За постављање мобилне артиљерије у мору, каква се обично користи током копнених офанзива, неопходна им је сарадња регионалних савезника, које им је присвајањем вода око острва опремљених војном машинеријом, Кина послала у загрљај.

Преузимањем контроле над овим подручјем, где превласт сада има Америка, Кина би постала највећи војни и економски ривал Америци, а победник ће бити онај ко контролише морске путеве. Стога их Седма флота неће олако препустити, делом захваљујући савезницима који се припремају да, ако устреба, одговоре највећем војном изазову у региону.

Аустралијска влада, пише „Њујорк тајмс”, оснажиће војску, укључујући највећу експанзију морнарице после Другог светског рата.

Флота ће добити још 12 подморница, исто толико борбених патролних чамаца и девет антипоморских фрегата. Регрутоваће 5.000 људи и увећати војна издвајања за два одсто бруто домаћег производа до 2021. године. Ово ће бити њен део обећања, дат зарукама са САД, да ће учествовати у одбрани азијско-пацифичког региона. Као најближи савезник обећала је да ће војно ојачати, иако неки овај план зову „амбициозним”, а финансирање „невероватним”.

Улога њихове морнарице, која је и уз допуне мала, ипак је важна јужно од Јапана, где је базирана Седма флота и где ће вероватно остати доминантна сила бар до 2035, за када се предвиђа да ће Кина остварити невиђен напредак и утицај.

Међународни институт за стратешке студије процењује да би се кинески војни буџет до 2030. године могао изједначити с америчким, чиме би се први пут после Хладног рата постигао паритет између две светске силе.

Растућу војну моћ и намеру да постане водећа сила Азије, Пекинг, који и поред најављеног пензионисања 300.000 војника има двомилионску војску, највећу на свету, демонстрирао је у септембру, парадом поводом прославе 70 година од победе у Другом светском рату. Председник Си Ђинпинг посматрао је дефиле на Тргу Тјенанмен, уз руског лидера Владимира Путина. Марширало је тада 12.000 војника кинеске армије и 500 јединица војне технике. Показано је оружје о којем се годинама шапутало.

Свет је видео противбродску балистичку ракету средњег домета ДФ-21 Д која се креће постајући малтене неухватљива. Војни експерти кажу да је у стању да промени однос снага у региону и да овај „убица” носача авиона може да претвори америчке носаче у отпад. А политиколог и економиста Пол Роберт мисли да Вашингтон ништа није предузео да увери Кину и Русију да нема намеру да ратује.