Дијамантска свадба Топаловића

Брђани – Данило ће, за који месец, у осамдесет и четврту, супруга му Даница је три године млађа. Говорљиви су, весели, Данило склон шали, понекад и несланој, као недавно кад су га телефоном позвали из једне чачанске редакције. Чули да брачни пар Топаловић обележава некакав јубилеј, па хоће да пишу и сликају. С друге стране жице нашао им се главом Данило. „Да ли смо добили кућу Топаловића из села Брђана?”, питао је новинар. „Јесте”, одговорио је Данило. „Можемо ли разговарати са господином Данилом?”, опет су питали. „Не можете, Данило је умро пре седам дана”, одговорио је. Био је, каже, тог дана нешто мрзовољан, није му било стало до новинара.

А да је прошле седмице обележен јубилеј у кући Топаловића – јесте. Даница и Данило навршили су 60 година у браку, што ће рећи – беше дијамантска свадба. Беше права прилика за сећање на давна времена.

– Нисмо се ми до пред свадбу нешто много познавали – прича нам Даница. – Проводаџисала нам једна комшиница: мене хвалила код њега, њега хвалила код мене. Нисам се дуго двоумила, Данило је наочит момак, није „прост сељак”, има своју ковачко-поткивачку радњу, већ је мајстор о коме се прича, лепо му иде посао...

Данило преузима „банку” и наставља:

– На занат сам пошао 1945. године, код једног мајстора у Прељини. Деда Драгомир ми рече да, ако ми се не допадне, са заната побегнем кући. Али отац Добривоје запрети: „Побегнеш ли, кући не долази, скачи с моста у Чемерницу!” По калфенском испиту, три године радио сам с мајстором, а 1951. године отворио сам своју радњу. На наковњу сам искивао потковице за коње и плоче за „обување” волова. А колико сам грла потковао за више од 60 година рада (поткивао је све до 2011), броја се не зна: сваког дана од две до пет запрега. Док сам служио војску на италијанској граници, код Нове Горице, поткивао сам војне коње. Било је тада много посла, а данас су вучну стоку заменили трактор и камион – као да жали Данило.

На наше питање који је то рецепт за дуг брак, одговарају опширно, поредећи оно и ово време. Некад су се, кажу, деца плашила родитеља, а данас се родитељи боје деце. Породица није више светиња. Данило је, са својих 40 година, одавно ожењен и са двоје деце, морао да обавести оца куда иде и шта ради. Знало се ко коси, а ко воду носи. Даница истиче да је тада било срамота развести се:

– Не жалим се на Данила, али да сам живела и сто пута лошије, не бих се због будућности своје деце могла развести. Никако не схватам брачне другове који имају пород, а разводе се; па ваљда им је судбина деце важнија од њихових хирова! Деца су једини трајни смисао, она су живот и светло.

Од сина и кћерке, Даница и Данило имају четворо унучади и троје праунучади (за сада). Кога више воле: рођену децу или децу своје деце – питање је које често постављају дедама и бакама. Данило подједнако воли децу, унучад и праунучад. Даница признаје да више воли унучад, а највише праунучад.

Да се још једном вратимо рецепту за дуг брак. Обоје се слажу да доконим људима на памет падају свакојаке ђаволије, да им се чини да је у туђем лонцу мрснија чорба. Даница и Данило нису никад били докони. Сишли су с брда и у Дичинском пољу градили нову кућу; у радионици је свакодневно чекић лупао у наковањ; раме уз раме, барабар, пословали су у штали, на њиви, у винограду, у пчелињаку... Био је то слатки умор, испуњен радошћу, јер је сваки заједнички труд доносио берићет.

И прођоше 60 заједничких година, док дланом о длан. Не беше времена ни да се људски посвађају.