Сента

Ниједан чувар српских владара није постао препознатљив као Сента, тихи човек који се мотао више од једне деценије иза леђа Слободана Милошевића. Да је жив, само би са смешком који је некада плашио малу децу, студенте и демонстранте, реаговао на још једну шалу: да је остао у колективном памћењу Срба због своје крупне грађе.

Али, изненадна смрт полицајца унапређеног у генерала, показује да и о Сенти и о Слоби, и о фамозним деведесетим годинама прошлог века, можемо говорити са много мање острашћености. Ко је био човек који је знао све Слобине тајне и ни о једној није казао ни реч? Када сам га срео пре шест или седам година на промоцији неке књиге и замолио га за интервју, само је пристојно одбио. Или је рекао – одбиј, свеједно. Није желео да каже ни реч о свом шефу, ни када су га позивали највећи светски медији. Није желео да наплати време проведено поред вожда евентуалним писањем мемоара о данима слобизма. Није се уписивао у странке, само је редовно долазио на гроб Слободана Милошевића и уписивао се у књигу жалости. Није постао ни антислобиста, што би му се сигурно исплатило на политичкој постпетооктобарској пијаци.

Од Газиместана па до 5. октобра, припадник такозваног полицијског „џудо клана” коме је припадао и Радован Стојичић Баџа, све време је био уз породицу која је одлучивала о нашим судбинама. Иронија и Сентине и наше судбине јесте да крупни полицајац није доживео 11. март, када ћемо званично избројати деценију без Слобе. Као да није могао да сачека десетогодишњицу смрти човека кога је сачувао док је био у његовој зони одговорности.

Сводећи рачуне у последњих 10 година, остаћемо без сведочења повученог генерала који је у пензији играо тенис и шетао пса.

Ко је крив због крвавог грађанског рата у Југославији? Ко је носио папуче, а ко сукњу у породици Милошевић? Да ли је наручивао политичка убиства? Да ли смо као нација имали други избор или га нисмо имали, ни ми, ни Милошевић? Шта ће рећи историја о нама, њима и њему, а шта о Сенти?

Иза Милошевићевог телохранитеља нису остале афере, својствене моћи којом је зрачио боравећи у непосредној близини извора највеће политичке врелине деведесетих. Када су хапсили његовог шефа, у вили „Мир” били су војска и војвода Вучинић, напољу је ред чувала полиција, а припадници „земунског клана” су у фантомкама, са шефом Легијом, кренули по Слобу.

Сента је, као државни службеник, повучен с положаја. Тако се коначно испоставило да он није био приватни чувар, већ државни службеник који се повиновао команди тадашњег врха МУП-а. Или је сентиментални Сента био изнад свега тога, изнад политичких обрачуна и трговине, могућег сукоба војске, војводе леве оријентације и „земунаца” који су радили за државу? А можда је генерал био мудрији од свих њих?