Место где ветрови померају куће

Сент Џонс је симпатичан, миран град на обали Атлантског океана и главни град канадске провинције Њуфаунленд и Лабрадор. У њему живи нешто мање од 250.000 људи, најбројнији су католици и протестанти, већином енглеског и ирског поријекла. У последње вријеме све је већи прилив имиграната, углавном Кинеза и Индијаца. Популација с простора бивше Југославије овде није многобројна, неколико десетина наших људи живи у Сент Џонсу.

Српска православна црква овде не постоји, али има руских свештеника који обреде врше у импровизованим вјерским објектима. Ово је један од најтоплијих градова у Канади, уколико се појам топлина у овој земљи уопште може употребити у том контексту. Зима није толико оштра као рецимо у Онтарију, али траје двије-три седмице дуже. Људи су пријатни и приступачни, увијек спремни на шалу и вољни да помогну.

Њуфији, како сами себе зову, у Канади имају сличан статус какав су имали Босанци у Југославији: људи из вицева, отприлике, хумор и мало већа доза опуштености. Енглески какав се овде говори нећете чути нигде другде. Храна је другачија него наша, другачији је живот, али то су мање-више ствари које су универзалне за све имигранте јер се сви суочавају с тим.

Од свих сјеверноамеричких градова Сент Џонс је најближи Европи. Авионски лет из Лондона траје четири и по сата. Ако ухватите добар вјетар, ето вас у Лондону и за мање од четири сата. Овдашњи људи кажу да је Њуфаундленд најветровитије подручје у Сјеверној Америци. Догађа се да вјетар преврне камион или помјери кућу за који центиметар. Ипак, то је ријеткост. Срећом, нема тајфуна, торнада, оркана, земљотреса...

А откуд ја баш овде, на најисточнијој тачки Канаде, на мјесту гдје Канада почиње или завршава – зависно одакле долазите идете? Никад нисам имао велику жељу да живим у иностранству. Чак и кад сам добио статус „permanent resident” у канадској амбасади у Бечу и кад ми је љубазна службеница рекла „Welcome to Canada”, вјеровао сам у дубини душе да ће се нешто позитивно десити и да ћу остати да живим на Балкану. Међутим, чуда се не дешавају често. У Сарајеву сам имао неподобно име и још неподобније презиме, у Републици Српској нисам био кад је стварана, у Србији нисам имао одговарајући нагласак.

И поред факултетске дипломе, разних курсева и солидног радног искуства, сталног посла за мене нигде није било, а хонорарни и повремени послови нису били довољни за живот. У Канади већ 20 година живи моја старија сестра и одлазак преко баре увијек је била потенцијална опција коју сам доживљавао тек као нужно зло. Ипак, дође и тај дан кад спаковах кофере, опростих се од уже и шире родбине, пријатеља и познаника и тешка срца кренух на пут.

У ушима су ми одзвањале ријечи оца који ми је казао да у дилеми остати или отићи, од два зла бирам мање, а то мање је по њему ипак одлазак. На лету Беч–Торонто доста младих људи, момак из Ливна иде код брата у Калгари, млада жена из Београда са бебом коју муж чека у Торонту, млађи брачни пар из Бањалуке сели негдје у Онтарио...

Пун авион разних дијалеката из бивше државе. Егзодус траје, а ја на 11.000 метара изнад Атлантика читам књигу Нелета Карајлића,  „Фајронт у Сарајеву” и вртим у глави слике ситуација које су у великој мјери допринијеле да и ја објавим фајронт Балкану.

Примјера је безброј, а неправде превише и за пет живота. Тако је из дана у дана у мени сазријевала идеја да је, нажалост, одлазак са балканских простора једини излаз и решење уколико желим да сачувам бар мрву свог интегритета и достојанства.

Убрзо по доласку у Канаду запослио сам се у једној фирми која се бави продајом кућних апарата, материјала и грађе за прављење кућа. Мој задатак је на почетку био да служим муштерије, одржавам складиште и стовариште и понекад да помажем на камиону приликом испорука материјала. У фирми се, убрзо након мог доласка, запослио и неки тип, син од локалног полицајца, поприлично бахат и сиров момак.

Била је субота и ја сам то јутро читав дан провео на камиону, нисам стигао ни да искористим јутарњих 15 минута паузе, а већ је почињао полусатни термин за ручак. Док сам се спремао да ручам, обратио ми се тај момак, крајње дрско тражећи од мене да му помогнем да натовари неке огромне даске са палета на виљушкар. Рекао сам да сам радио читаво јутро, да ми је пауза за ручак и да пита неког другог да му помогне или да сачека док завршим с ручком.

Отишао сам у просторију за ручавање и нисам видио да је он све те даске оборио на земљу. Кад су га други момци питали што то ради, он је одговорио: „Да има шта да ради кад се врати с паузе.” Након ручка ми је пришао супервизор, упитао шта се десило и рекао да не дирам даске. Пола сата након тога поново долази супервизор и каже: „Управо смо га отпустили, неће ти више правити проблеме.”

Кад сам, након неколико мјесеци рада, отишао код газде да питам за повишицу, рекао ми је да му дам један дан форе и да дођем сутра, па ћемо видети. Сутрадан сам се појавио пун скепсе, поучен балканским искуством гдје не можеш да наплатиш ни оно што си зарадио, а газда ме нахвали да ме просто било стид и каже: „Добио си повишицу.” Питам када могу да је очекујем, а он ми одговори чим добијем првим чек. То је било исту ноћ.

Једном приликом у градском аутобусу изгубих рукавице, што ми је баш било криво јер имају за мене емотивну вриједност. У питању је поклон од мајке. Сутрадан уђем у аутобус, исти возач за воланом. Питам га да није јуче случајно нашао неке рукавице, каже да јесте, али да се налазе у згради фирме и да ће ми их донијети сутра. Сутрадан ми се најдубље извињава, каже – заборавио. Кад прекосутра ја на предња врата, а он већ припремио рукавице и срдачно ми их пружа. Лијепо увезане гумицом, испод које стоји папир на којем пише „lost artical” са датумом и бројем аутобуса у којем су нађене.

Мало је простора да се детаљно опише како ствари функционишу, али главна разлика је да вас овде ипак више гледају као човјека. Свуда има добрих и лоших људи, немам илузију да је у Канади све дивно и красно, али док на Балкану неправда доминира, ја у Канади након много година опет имам наду да бар нека правда постоји и коначно се поново почињем осјећати као људско биће. 

Бранислав Стефановић, Сент Џонс Њуфаунленд и Лабрадор, Канада