Просјаци пред црквом

Просјаци зебу на стени плочника,

до башта, до турских гробља.

Просјаци просе од шетача и ноћника

с пруженом руком безвољнога робља.

Чуче мајке, у крилу с чедом:

та рахитична јадна дојенчад што виси

о материнској сиси

и види светло првим гледом

у сажаљењу људи, редом!

Но ови пред црквом су побожни просјаци:

Богу се моле, а од људи просе.

На степеништу црквеном босјаци

траг скрушености усред чела носе.

Знају за богате, и зову их људи:

дух живи у њима као Христ у Јуди.

Они просе и моле, моле и просе,

и знаду за свете симболе, за вајане идоле,

и бреме с вером сносе.

На путу у прекогробље

као залог носе, место дела, голе руке:

од творца проси робље

рај као поклон за пасивне муке,

за умирене руке.

Просјаци моле милостињу,

просјаци просе рај.

Смилуј се, Боже, приложи, дај

гротескни милодар тај!

(Политика,  6. јануара 1934. године)