СЛИКУ СВОЈУ ЉУБИМ

Ко ствара слику о нашој земљи? Гласила су прва на удару, јер непосредно преносе извештаје и коментаре о људима и догађајима. Она су гласник, код нас углавном лоших вести. Треба ли зато кривити гласника?

Као некaда што су лудисти кидисали на машине видевши у њима злотвора који им одузима посао, или као што пас гризе штап који га шиба, а не руку која штапом управља, тако и многи посматрачи и учесници наше јавне сцене – међу њима има и политичара – у гласилима виде највећег кривца за лошу слику Србије у свету. На питање ко и како ствара ту слику покушао је да одговори „Балкан магазин”, (www.balkanmagazin.com), један од новијих веб-часописа који веома брзо стиче углед и читаност.

Професор Факултета политичких наука социолог Чедомир Чупић, за поменути магазин је, између осталог, рекао да углед једне државе у свет преносе њени изабраници (парламент, влада, председник републике, политичке партије), а тек потом духовне елите и елите знања. Огромне разлике у погледима на државне циљеве доприносе закључку да се ради о нестабилној земљи.

Цвијетин Миливојевић, директор маркетиншке агенције „Прагма”, за исти магазин казује да смо се одрекли и онога позитивног што смо имали па смо сада дошли у позицију да свет може да нам се смеје. Имамо химну која је краљевска, заставу на којој се налази круна, а нисмо краљевина... Све су то апсурди. Услов да би вас други поштовали је да поштујете сами себе. Миливојевић сматра да је председник републике део нашег идентитета, ма какав био, а ми смо га изручили Хашком трибуналу „на брзака, без неке озбиљне сатисфакције међународне заједнице”. „Не знам ни једну земљу у свету која је у ближој историји изручила свог бившег председника међународном суду”.

И претходна влада бавила се поправком слике о земљи, али ништа славније од садашње. Тако се и скупоцени и контроверзни спот о туристичкој понуди Србије приказивао на Си-Ен-Ену, али га више нема, као ни министарства које га је платило.

За разлику од деведесетих, када само Србија није имала маркетиншку кућу, која би заступала наше интересе у свету, Београд данас има професионални лоби у Вашингтону. Да ли је и јак, тешко је рећи. Тек, зна се да је плаћен – 60.000 долара месечно. И зове се „Барбур Грифит и Роџерс”. Шта о нама мисле преко океана говори и текст објављен тим поводом у „Вашингтон посту”, да је „БГР добио клијента кога није лако продати”.

А како раде, тешко је рећи. Судећи по њиховом сајту о Србији, слабо. Тамо је само један текст. Чији је закључак – како мало људи у Америци схвата да више нема Милошевића у Београду.

Србија је погодила посао и са „Џиелис” фирмом за лобирање из Брисела (200.000 евра за годину дана) настојећи да поправи имиџ Србије пред Европском унијом.

Наша гласила нису под стакленим звоном и не могу бити у знатној мери другачија од друштвено-политичке стварности. Узмимо само један од последњих догађаја: смрт Зорана Вујовића, који је настрадао у пожару у Амбасади САД после митинга одржаног због једностраног проглашења независности Косова.

Због непостојања поузданих званичних података, у новинама је могло да се прочита много грозота о узроцима спаљивања. Упоредо, створила се слика да смо земља која је изгубила ауторитет, па и суверенитет да буде у стању да истражи једну овакву смрт, која, узгред буди речено, већ почиње да пада у заборав затрпана новим невољама.

А с друге стране, појединци „о свом руву и круву” успешно раде оно што држави не успева. Има више од годину дана, на пример, да је књига „Кафански трибунал” Јелице Новаковић, шефа Катедре за низоземске студије Филолошког факултета у Београду, и Свена Пејтерса, белгијског новинара, промоцијом у Амстердаму дигла прашину какву ни аутори нису очекивали. Написана на холандском, књига странцима служи пре свега као водич кроз београдске ресторане, кафане, сплавове. За „Балкан магазин” Јелица Новаковић је између осталог рекла: „’Трибунал’ је више него јасна алузија на Међународни трибунал за ратне злочине у Хагу. Хтели смо да изменимо контекст тако што ћемо предложити да се, за промену, о Србији суди на основу њених кафана уместо на основу неколицине политичара и војних лица. ’Кафана’ је већ појам којим смо обогатили холандски језик.

Решили смо да од наше кафане направимо интернационално признати бренд”.

То! Кафане.

Али и кафане смо укинули. Сада су на тим местима кафићи, коцкарнице, парфимерије...