Чедомир Васић у дијалогу са Борхесом

Покретне слике испреплетаног стваралаштва и личне историје Чедомира Васића, уобличене у специфичну изложбену поставку у Историјском музеју Србије биће пред оком публике од понедељка, 28. марта у 18 сати.

Иза наслова „И пре и после и сада”, инспирисаног Борхесовим стиховима из песме „Загонетке”, са којима је аутор у својеврсном дијалогу, донекле у опозицији, донекле у слагању, крије се интиман свет овог уметника, контекстуализован у опште истoријске токове, али и удаљен од њих, представљен самостално, остављен посматрачу на тумачење.

У сали која се налази са леве стране музеја наћи ће се видео-радови, неколико издвојених цитата који реферишу на приказани садржај и витрине у којима се налазе лични и одевни предмети породице Васић.

Катарина Митровић, виша кустоскиња и координаторка изложбе, истиче да је професор Васић заинтересован у свом раду и за историју и историју уметности, а да је ово његово представљање у неку руку ретроспективно, мада не у тоталном и изворном смислу те речи.

– Једно могуће читање ове, донекле и аутоиронијске поставке, која траје до 10. маја, може бити и однос личне и професионалне историје, у којем Васић преиспитује и властити уметнички статус и идентитет, али и формирање и развој колективне свести, као и изградњу јавног сећања. Сучељавајући лично и професионално, приватно и јавно лице, он приказује део своје уметничке активности посвећене покретним сликама од седамдесетих година 20. века до данас. Овај пројекат може се схватити и као додатни коментар монографије која прати рад овог уметника, а која је издата 2014. године – додаје кустоскиња.

Слојевита селекција филмографије и видеографије, као и сваки поглед у прошлост, својеврсно је опирање забораву, нестајању, смрти, о којима пише Борхес. Али, док он говори о испијању кристално чистог заборава („ни пре ни

после ни када”), Васић сумира своја дугогодишња истраживања трагајући управо за временом, континуитетом, сећањем и самим животом.

– Пролазност времена јесте суштина ове изложбе, која се неће случајно одвијати управо у Историјском музеју, према чијем простору је и осмишљена, што практикујем већ известан низ година. Ово место само по себи захтева неку врсту дијалога, бележења и анализе историјских догађаја, што нас упућује на различите аспекте сложености историје. Одабрао сам покретну филмску слику и видео, као медије, јер чувају аутентичност тренутка, омогућавају да се забележен моменат прикаже у неком будућем времену. Одлучио сам се и за готово аматерске снимке рађене чувеном „осмицом” и за савремену технологију – објашњава Чедомир Васић.     

У витринама се налазе дечје сандале из 1949, које је Васић носио као дечак од око годину и по дана, потом ту су уређаји којима су вршена снимања – различите камере и фотоапаратети и, најзад, ратна, војна униформа његовог деде, венчаница баке (иначе артефакт Музеја примењене уметности, који се налази и на листи Викторија и Алберт музеја у Лондону), шињел и чизме које је његов отац Павле Васић носио током четири године проведене у заробљеништву током Другог светског рата и хаљина његове супруге.

– То јесте најдубље, лично откривање. Оно има двојаку улогу – и интимног и уметничко-историјског артефакта – додаје аутор.

На крају, један детаљ: посетилац који се нађе на поставци ходаће по великим форматима, принтовима појединих страна дневних и недељних листова из личне архиве аутора, међу којим је и „Политика”. Пажљив посматрач приметиће да су на сваком листу део текста или наслов заокружени или подвучени црвеном бојом.

– Реч је о указивању на информације које су у тим новинама биле током неколико деценија посвећене мом делу. Како најавама на првим странама, тако и целим критикама, док су негде само спомињања. Сучељавањем прве стране, која обично доноси неке важне догађаје, са странама културе, на којима је представљено оно што је мали догађај за човечанство, али је за уметника изузетно важно, поставља се дистанца у односу на нешто што је било перцепирано као вредност – закључује професор Васић.