Блажено обавештајно слепило

Поново је пукло, а изгледа неће престати. Тероризам добија на замаху, агресивности и безобзирности, а медији неодољиве гладијаторске посластице: крв и смрт на све стране, као животне теме.

Нема ваљаног одговора на питање: добро, а када ће све ово да се заврши? Наравно да неће ускоро или неће уопште, и нема наде да насиље буде укинуто апелима, осудама, молбама, или још већим насиљем. Важно је не затећи се тамо где је могуће разарање. Али, где је уопште то?

Статистика, као хладни рачуновођа смрти, показује да већина никада неће бити нападнута, што није никаква утеха за жртве и њихове фамилије. Ипак, на удару се може наћи било ко, било где, било када, и у томе је суштина и смисао опште дистрибуције страха. Разарање и убијање без милости и селекције није примарни циљ, већ страх, као ужасни одјек онога што је било, поготово најава новог удара који неминовно долази.

Зашто су моћне и организоване државе углавном лака мета терористичког насиља? Има ту много важних разлога, а кључни је што екстремисти углавном не иду на темеље власти, већ на небрањено становништво. Пред таквом једноставном насилничком филозофијом, снаге безбедности редовно делују после свега, а држава се увек налази у поспаној дефанзиви. И очекује напад, знајући да је он кад-тад неизбежан. Што је удар очекиванији и начелно предвидив – изненађење је веће, а систем, свуда и увек отклања само последице и предузима мере тек кад је опасност (привремено) минула.

У последњих двадесетак година светски тероризам је постао фанатичнији, али са већом дозом убилачке интелигенције. Запад је прилично арогантан и углавном равнодушан на жртве насиља изван Европе. Тај ниво летаргије условљен је прилично лагодним и циничним образложењима ванконтиненталног интервенционизма. У Лондону признају да су рушења Садама и Гадафија биле глупе грешке, пре свега познатог сеиза америчких вођа, Тонија Блера. Његова је агресивност била манијачка, са мање или више тупавим образложењима, као што је и одговор исламског шејтана био безобзиран.

Мала је утеха да је политика Запада без много мозга довела до експанзије језивих ритуалних погубљења и разарања која су изведена у Европи, углавном да би је потресла до нивоа ужасног неспокоја. „Обични“ терористички акти више нису довољно атрактивни. Разарања на Блиском истоку и у северној Африци, немају медијску пажњу у Европи. То су само обичне, скоро маргиналне вести. Праве информације, оне које прекидају све друге, јесу удари на Њујорк, Париз, Лондон, Мадрид, Брисел.

Показивањем узалудне снаге после ужасних трагедија, европске државе јасно исказују кротки страх од системске стерилности. Полицајци на улицама, специјалци који контролишу пролазнике, уверавања да су „мере безбедности подигнуте на највиши ниво“ имају значаја само у области сазнања грађана да држава нешто важно чини. Но, то су само привиди охрабрења.

Правило прво у антитерористичкој борби: ако екстремисти стигну на место напада – напад је неодбрањив. Правило друго: борба против њих се не води кад стигну где су наумили, јер је то оно што желе. Правило треће, а могло би да буде најважније: терористички напади се спречавају обавештајним операцијама и разбијањем група пре него што оне буду оперативно спремне. Дакле, снаге безбедности мисле увек, а пуцају само ако нема другог излаза. А тада је углавном касно.

Сазнање да европски полицајци не размењују податке о кретању означених екстремиста депримирајуће je за све који знају шта су превентивне мере. Израелска специјална групација за обавештајне антитерористичке операције спречава више од 90 одсто планираних напада у фази када они могу да буду спречени. Оно што се догоди, промакне и њима, али они предузимају немилосрдне и упорне акције ликвидације терориста „пост фестум“. Ту им се омакне и прекомерна употреба силе, па и удари на недужне. Али је такав њихов систем, иначе би у стратегијској дефанзиви брзо нестали.

Европа ће још дуго бити лако рањива, пре свега због блаженог обавештајног слепила, и закаснелих спектакуларних мера, које су углавном кулиса ничега. Она се не може одбранити нити додатном либерализацијом, нити увођењем карантина или гулага за сумњиве. На овом нивоу разумевања сопствених и туђих слобода не може се одбранити никако, осим апелима и позивима на јединство. И порукама да је уједињени западни свет јачи од насиља. Оно јест, јачи је, али га не може зауставити пошто га не познаје.

Јављају се и неки натурализовани џихадисти, креатуре пореклом са Балкана, и прете паљевинама, камом и отровима. Јесте, и Балкан је пројектован за део будућег калифата. Наравно да се такве претње морају разумети озбиљно, макар их изрекао оперетски кандидат за калифа, извесни Амир Селимовић, село Својат код Тузле, тренутно запослен у Сирији.