Систем на страни жена

Ако сте помислили да се ради о неком насиљу, одмах да вам кажем – не ради се. Ради се о чистој људској глупости. Елем, једне летње вечери пре скоро две године, мој драги и ја, реч по реч, почесмо да се препиремо, ваљда како то бива кад људи на време не разреше оно што их мучи па се незадовољство нагомила, а онда се нека најобичнија ситница нађе као повод за жешћу расправу - он је тврдио једно, ја друго, а обоје тврдоглави. Пошто је дошло до тачке кључања и не могох више да га слушам, хтедох да му ставим руку на уста не би ли ућутао, а он је био бржи и ухватио ме је за зглобове обе руке. Наравно, то је већ исцрпло моје даље могућности маневра па сам му рекла да одмах оде кући, и да не желим више никакве приче нити расправе. Он, с друге стране, потпуно је другачији тип и уместо да оде, заседе и поче од Кулина Бана…

Пошто је ово само додавало уље на ватру, рекох му да ћу ако не оде, одмах позвати полицију, а како он на то није реаговао ја узех телефон у намери да се претварам да ћу позвати... Пошто се није ни померио, ја тако окретох број (још ми он сам рече који) очекујући да ће он бар устати и показати намеру да оде. Међутим, уместо тога ја зачух да звони са друге стране и брзо прекидох, јер то је углавном и била граница мог блефа.

Све што је затим уследило још увек ми се чини као део неког филма, а не нешто што нам се заиста догодило. Ни он ни ја нисмо пре тога имали никавих додирних тачака са полицијом нити представу како цео тај систем функционише. Чим сам прекинула везу, зазвонио ми је телефон и претпостављајући да ме зову из полиције, из неке необјашњиве збуњености и глупости (јер шта сад да кажем?) нисам се ни јавила.

Буквално пет минута касније, док смо нас двоје немо гледали једно у друго, зазвонио је неко на вратима. Били су то пандур и пандурка. Ушли су у стан, раздвојили нас у посебне собе и испитивали шта се десило. Као два потпуно изгубљена идиота, обоје смо рекли да смо се посвађали и да је једини физички контакт који смо имали његово држање мојих зглобова. То је жешће наљутило пандурку те ми је одмах предложила да га тужим јер је његово понашање облик физичког насиља. Ја јој само рекох да сам само хтела да он оде кући и да о свему попричамо неки други пут.

Она је затим ушла у другу собу и буквално се извикала на њега као да ме је малтене пребио, рекла му је да сместа остави кључ, да оде и да не помишља да ми се јави нити да ме зове док ја то прва не урадим.

Када је отишао, њих двоје су се окупили око мене и предложили да позовем неке људе од којих бих могла добити стручну помоћ коју добијају све угрожене и тучене жене. Како сам то одбила, записали су и то у свој извештај и љубазно рекли да, ако се икада предомислим, могу  да их позовем.

Сутрадан ме је позвао некакав инспектор да би питао шта се догодило и зашто сам одбила помоћ. Пошто сам објаснила да је све у ствари једна велика грешка, он је инсистирао да ме ипак види одмах у станици. Ствар је ескалирала, како то обицно бива, када сам у магновењу уместо зглоб на руци (wrist) рекла зглоб на нози  (ankle), па је та језичка грешка додатно послужила да нам се животи искомпликују. Ту информацију није имао у извештају па му је звучало као да сам сад уместо – претучена, била скоро и силована.

Отишла сам у року од пола сата, и на моје запрепашћење, ставили су ме пред камеру и поставили бар сто питања о томе шта се десило и како се десило и где ме је за руке ухватио и колико секунди ме је тако држао и колико је био јак стисак и да ли су остале модрице, итд, итд, итд.

У једном моменту само што се не заплаках од страха и конфузије посебно кад ми рекоше да то да ли ће га правно гонити или не, уопште не зависи од тога да ли ја хоћу да поднесем тужбу, већ од њиховог виђења ствари, а пошто им се чини да превише негирам и да делујем уплашено – они ће га највероватније и тужити и без мог пристанка.

Све што сам рекла протумачено је потпуно супротно, тако да сам им деловала као ‘типична тучена жена’ која не може или не сме да призна истину.

Наравно, нас двоје смо се одмах чули и видели, још увек збуњени, са свим несугласицама потпуно заборављеним. Наивно смо веровали да ће све на томе и да остане. Али колико сутрадан позвали су ме из полиције на посао да ми казу да је он ухапшен, да му је издата забрана виђања и да не сме да ми се нађе у близини од двеста метара.

Тај ужас и кајање које сам тада преживела, не бих умела да опишем речима. Његов посао је такве природе да би сваки запис из полиције значио потпуни крај његове каријере. На сву ту муку морали смо обоје да платимо адвокате, с тим што је његов рачун био неколико десетина пута већи од мог, па га је цела ова епизода коштала око осам хиљада (канадских) долара.

Дозволили су нам да се званично видимо тек после два месеца и то само у присуству брачног саветника, после четири месеца смо званично могли да се виђамо и без посредника, а тек после више од пола године случај је на нашу велику срећу био закључен. Што наравно не значи да су и трошкови нестали…

Све у свему, он је извукао дебљи крај, и још увек је прилично огорчен на систем. А ја с друге стране, једини позитивни утисак који носим је уверење да је овај систем на мојој страни – злу нетребало.