Трагична кафана

Ова је грозна кафана голема као судбина.

У њој су тужбе узалудне, из ње се не бежи.

У кафани се сања о путовањима, али се лежи

с изразом тупим и очима измученим кокаина.

Одрвењују удови, а тело се мало пере.

Ово рубље на душама врло се ретко мења.

Кафана, ждрело сиве и глибаве улице:

големи војници и неуредни морнари,

разговори Кронштата, Тулона, Кила и Поле.

Кокоте принцесе и сањари апаши чиста срца.

Да ли пред вратима вребају рације недостатне,

је ли у ноћи разапет кордон безбедности?

У таквим кафанама се живи, чак и спава.

 Све је пуно дима и испаравања дахова,

с ногу се пуши влага...

Тако се изврћем за столом

од речи што су измакле непотребне да се кажу,

од дела уморних што не служе сврси.

Глава чека покајање на сунцу електрика.

Путовати је нужда. Путовање, мигрена.

Тежак ваздух од паре бива, а чикови се слажу.

А ови тмурни и загонетни ноћници

хоће да буду Ван Гог, Гоген и Утрило.

И постићи ће косама и каосом.

Они сањају Тенерифу и божанства Полинезије.

Ваздух је сале тежак. Кафана бива општа.

Свеједно, једна или друга, у свакој је квинтесенција кафане.

У свакој чежња за небом, ваздухом и звездама

и мирисима оцеанске соли.

Овде онде свраб од графоманије,

цинизам и маште мегаломаније.

Бомбардују нас големи ступци листова,

масна слова наслова јављају ломове,

за важне лешеве чекају готови некролози.

Нико није открио што је стидно у овој кафани,

стидно, јер се нико не стиди.

Док мирно седим уз каву

и њушим мирис дима цигарете,

суседу слина тече по рукаву

од суза на поглед миле шансонете.

Ноћу у јарку сломио сам ногу.

Душе ми, тако даље не могу.

Убиће нас глад, појешће нас црви,

 алкохол је непријатељ први.

Очајно је и сиво у животу без задатка!

И ми се бедом не хвалимо,

боље да себе жалимо

од страха да се не свалимо.

Кад живимо иначе не проповедамо,

смешно је да се за столом исповедамо.

Ко ће одговарати за наш прљава тела,

за нашу трајну нехигијену?

Нигде не свирају још тако уверено као на циркусплацу.

Нама треба сувише лажи за срећу;

од обмана је саткана атмосфера

 циклус фатаморгана.

Од нас су начинили грозну карикатуру.

И немојте нас волети,

могла би нас глава заболети;

Одраз паклене ноћи сија из наших очију.

(Политика, 6. јануар 1935)