Tragična kafana

Ova je grozna kafana golema kao sudbina.

U njoj su tužbe uzaludne, iz nje se ne beži.

U kafani se sanja o putovanjima, ali se leži

s izrazom tupim i očima izmučenim kokaina.

Odrvenjuju udovi, a telo se malo pere.

Ovo rublje na dušama vrlo se retko menja.

Kafana, ždrelo sive i glibave ulice:

golemi vojnici i neuredni mornari,

razgovori Kronštata, Tulona, Kila i Pole.

Kokote princese i sanjari apaši čista srca.

Da li pred vratima vrebaju racije nedostatne,

je li u noći razapet kordon bezbednosti?

U takvim kafanama se živi, čak i spava.

 Sve je puno dima i isparavanja dahova,

s nogu se puši vlaga...

Tako se izvrćem za stolom

od reči što su izmakle nepotrebne da se kažu,

od dela umornih što ne služe svrsi.

Glava čeka pokajanje na suncu elektrika.

Putovati je nužda. Putovanje, migrena.

Težak vazduh od pare biva, a čikovi se slažu.

A ovi tmurni i zagonetni noćnici

hoće da budu Van Gog, Gogen i Utrilo.

I postići će kosama i kaosom.

Oni sanjaju Tenerifu i božanstva Polinezije.

Vazduh je sale težak. Kafana biva opšta.

Svejedno, jedna ili druga, u svakoj je kvintesencija kafane.

U svakoj čežnja za nebom, vazduhom i zvezdama

i mirisima oceanske soli.

Ovde onde svrab od grafomanije,

cinizam i mašte megalomanije.

Bombarduju nas golemi stupci listova,

masna slova naslova javljaju lomove,

za važne leševe čekaju gotovi nekrolozi.

Niko nije otkrio što je stidno u ovoj kafani,

stidno, jer se niko ne stidi.

Dok mirno sedim uz kavu

i njušim miris dima cigarete,

susedu slina teče po rukavu

od suza na pogled mile šansonete.

Noću u jarku slomio sam nogu.

Duše mi, tako dalje ne mogu.

Ubiće nas glad, poješće nas crvi,

 alkohol je neprijatelj prvi.

Očajno je i sivo u životu bez zadatka!

I mi se bedom ne hvalimo,

bolje da sebe žalimo

od straha da se ne svalimo.

Kad živimo inače ne propovedamo,

smešno je da se za stolom ispovedamo.

Ko će odgovarati za naš prljava tela,

za našu trajnu nehigijenu?

Nigde ne sviraju još tako uvereno kao na cirkusplacu.

Nama treba suviše laži za sreću;

od obmana je satkana atmosfera

 ciklus fatamorgana.

Od nas su načinili groznu karikaturu.

I nemojte nas voleti,

mogla bi nas glava zaboleti;

Odraz paklene noći sija iz naših očiju.

(Politika, 6. januar 1935)