Орвел се преселио у наше крајеве

Суботица – На сцени „Јадран” Народног позоришта последња два месеца припрема се премијера. „Врла нова 2061.” и биће изведена у суботу, 9. априла, а потписују је редитељ Слободан Бобан Скерлић и драматург Милена Деполо.

Скерлић каже да представа нема претходни текст, већ да настаје током рада, па су и глумци Весна Кљајић Ристовић, Јелена Михајловић, Милан Вејновић, Миња Пековић, Владимир Грбић и Срђан Секулић обликовали оно што се догађа на сцени.

Везивно ткиво представе су недрамски текстови, попут преписке писаца Хакслија и Орвела, есеја Гија Дебора и Жана Бодријара, текстова Грамшија, Мирка Ковача, Кропоткина, Емила Готјеа, манифеста покрета Индигнадос...

– Имам неспецифичну тактику, а зове се искреност – објашњава у разговору за „Политику” редитељ Скерлић поступак којим је литерарни предложак преточио у драму. А затим додаје: –Трудим се да не лажем ниједног тренутка људе са којима радим и да им не стварам илузију да знам куда сам пошао, него да све своје несигурности, неспоразуме и стрепње делим с њима. То ми се враћа, људи су током рада спремни да се и сами отворе и покажу своје недоумице. Тада придржимо један другог и пронађемо оно што је драгоцено, а то је она енергија људи који различито виде ствари. Да нисмо радили заједно кроз овакав процес, представа не би ни постојала. Зато је ово јединствени позоришни догађај.

Редитељ каже да је „Врла нова 2061” асоцијација на Орвела и роман „1984”. У припремању представе Скерлић „злопати” и себе и глумце прикупљањем података о ријалити програмима, сиромашној духовној забави која се бескрајно врти на нашим телевизијским програмима.

– Доживљавам као привилегију да радим ствари које ме се тичу и које видим као проблем друштва око себе и где никакво шминкање стварности неће помоћи да се осећам боље. Овде смо се ухватили теме која се бави таблоидизацијом, риелитизацијом и заглупљивањем друштва, а у светлу неолибералног капитализма који покушава да нас претвори у робове и да нас држи глупима и сиромашнима. То је и моја мала борба са том гигантском ветрењачом коју не могу да победим, али то не значи да нећу да се ритам –истиче редитељ.

Театарски одговор на свеприсутни шунд је повремено изненађујуће млак и недовољан, али Скерлић каже да су то „пипаве ситуације”.

– Човек који је роб читавог дана, што због посла или одсуства посла или покушаја да егзистенцијални грч савладава, тражи одушак. Овакво позориште му не даје могућност да од тих проблема утекне, напротив, с тим проблемима га суочава с намером да ће свет променити и бити бољи. Најстрашније је што је врло лако задовољити те ескапистичке потребе и навићи људе на простаклуке, псовке, гладијаторске борбе, и то има одличну прођу. Позоришта, као и све остало, животаре у том наметнутом неолибералном моделу где су гурнута на тржиште и не би ме изненадило да врло брзо буду претворена у сале у којима се приказују спектакли, а не позоришне представе. Тамо где је искључиви критеријум приход благајне, позориште не може да се бори с простаклуком и шундом. Цивилизација се опасно пореметила када је банкарска логика надвладала људску, и не пристајем да је новац једини закон – каже редитељ.

Дисциплиновани глумци

Слободан Скерлић открива да воли да ради с новим ансамблом, а за глумце Драме на српском језику Народног позоришта каже да су га изненадили дисциплином с којом су се предавали раду током последња два месеца.

 – Срео сам талентоване, вредне, прецизне и сконцентрисане глумце, спремне да се отворе и раде. У овако тешком процесу, када су теме осетљиве, кренули смо ка неком циљу који се назире у магли и било је потребно узајамно поверење да бисмо негде стигли. Одлучили смо да верујемо једни другима и тако дошли до замишљеног циља – тврди Скерлић.