Погледај ме очима детета

За петогодишњег Џека та скучена соба је читав његов и имагинарни и реални свет. Вољени свет. Једино знан. Уз његову мајку, чак леп и сигуран. Џек је плод мајчине несреће, парадоксално али и извор њене једине среће и главни мотив за преживљавање. И у заточеничком и касније, у том такозваном слободном, великом свету.

Џек и његова мајка Џој главни су ликови несвакидашње филмске приче која се не би могла назвати производом пишчеве маште, јер се окрутни стварни живот потрудио да свету „подари” злочиначке случајеве Кампуш и Фрицл. Управо на те случајеве подсећа и роман Еме Донахју и филм „Соба” ирског редитеља Ленија Абрахамсона („Адам и Пол”, Гаража”...), за који је Донахјуова написала сценарио.

Многи су склони да тврде и верују како је Абрахамсонов филм мање моћан од истоимене књиге, што је утисак који попут зле судбине често прати филмске адаптације славних романа. Ипак, Абрахамсону се не може приговорити да није створио прилично убедљиву и чврсту психолошку драму занатски прецизне режије, добро грађене атмосфере скучености сличне затворским трилерима, уз придодавање изнијансираних мотива породичне драме о бескрајној љубави и нераскидивој вези између мајке и сина.

Чињеница је да је психолошки боље развијен лик дечака, у маестралној изведби маленог Џејкоба Тремблија, јер ово превасходно и јесте филм са погледом на свет очима детета, али је и лик мајке Џој који тумачи Бри Ларсон (недавно освојивши Оскара управо за ову ролу) врло добро изнијансиран.

Она је жртва отмице „старог Ника” (Шон Бриџерс) који је већ седам година држи заточену у заблиндираној тамници од девет квадрата уз сталне ноћне посете. Она је мајка тог дечака који није производ њене романсе или тинејџерске љубави, али је вољен, пажен, заштићен, негован и васпитаван као да се родио најжељенији на свету.

И управо на свим тим „клацкалицама” и замкама своје улоге Бри Ларсон је са одличним резултатом прошла тест. Обезбедила је лику Џој и убедљиво истинску снагу, у тренуцима када од ћелије детету ствара игралиште са неограниченим могућностима, али и неопходну крхкост када се поново среће и суочава са слободним светом.

Клаустрофобичној соби имагинативне димензије топлог дома дају и добро одмерени ракурси и светлосне игре мајстора фотографије Денија Коена („Краљев говор”, „Данкиња”), чија је камера у оних „заточеничких” шездесетак минута филма вешто попримила дечију перспективу. Ту перспективу и Абрахамсон и Коен заједнички постепено проширују у другом делу филма, после бекства од злотвора, када се упознаје прави свет. Мање привлачан од оног измаштаног. И увођењем недоречених ликова Џојиних родитеља (Џоан Ален и Вилијам Х. Мејси), чак помало и патетичан...

                                                                                  ***

Патетике у филму „Ти мене носиш” нема. Има ту поприлично храбрости, чврсте решености, чак и дрскости хрватске сценаристкиње и редитељке Ивоне Јуке, да у том свом дебитантском дугометражном играном филму покаже и шта све и како мисли и шта зна. Све одједном и без икаквог зазора од тих колосалних 155 (до 158), готово постмодернистичких филмских минута током којих се распростиру Јукини елипсоидни „кратки резови”.

Ивона Јука своју просторно-временски-паралелно-монтажерски исповезану филмску причу ослања на три главна женска лика. Судбински повезана са творењем телевизијске „сапунице”, уз јасан ауторкин отклон од тих вештачки створених имитација живота. Ивес (Лана Барић) је редитељка те телевизијске творевине, Наташа (као и увек изврсна Наташа Дорчић) је продуценткиња, а Лидија (Наташа Јањић) је шминкерка. Но, све три са собом носе тешко породично и лично бреме. Ивес дементног оца (Воја Брајовић), Наташа неочекивану трудноћу са неверним мужем (Горан Хајдуковић), Лидија и проблематичног мужа „бед блу бојса” и несташну ћерку Дору (изврсна девојчица Хелена Бељан), која је четврти важан женски лик. Управо Дора, у тим својим крупним дечијим очима, носи и поруке чистоте, љубави и страсти у огромном океану психолошког пакла који је за своје протагонисткиње створила Јука, снажно подржана и од стране директора фотографије (Марио Ољача), твораца визуелних ефеката (З. Чулић и Н. Рогић) и композитора филмске музике (Техо Теард).

Као целина „Ти мене носиш” је комплексан филм предимензиониране и прекомпликоване нарације. Као да је морало да се само у једну филмску причу, а без рационалног отклона спрам количине написаног материјала, стави баш све и свашта и успут понешто чак и изгуби и занемари (попут неких од ликова).

Међутим, постоји и оно „али”. Ово је и филм невероватне стваралачке снаге и страсти. То је неспорно. И зато га ваља ценити. И гледати.