Глумац и политичар су трула коалиција

Ни­ко­ла Ђу­рич­ко пред­во­ди глу­мач­ку еки­пу пред­ста­ве „Слу­чај­на смрт јед­ног анар­хи­сте” Да­ри­ја Фоа ко­ја ће пре­ми­јер­но би­ти из­ве­де­на у пе­так, 22. апри­ла, на сце­ни Сту­дио Ју­го­сло­вен­ског драм­ског по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, у ре­жи­ји Ма­је Ма­лет­ко­вић. У глу­мач­кој еки­пи су и Бо­јан Ди­ми­три­је­вић, Ни­ко­ла Ра­ко­че­вић, Ми­лош Са­мо­лов, Мар­та Бје­ли­ца и Јо­а­ким Та­сић.

Да­рио Фо у сво­јој дра­ми „Слу­чај­на смрт јед­ног анaрхистe” ба­ви се епи­зо­дом из пе­ри­о­да ита­ли­јан­ске исто­ри­је по­зна­те као „Го­ди­не оло­ва”, од­но­сно та­ла­сом те­ро­ри­стич­ких на­па­да с кра­ја ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка.

Шта је у фо­ку­су ва­шег сцен­ског чи­та­ња ове дра­ме, бу­ду­ћи да је сам Да­рио Фо пре­по­ру­чио да је тре­ба при­ла­го­ди­ти ло­кал­ним дру­штве­но-по­ли­тич­ким при­ли­ка­ма?

Сва­ка­ко да тре­ба ува­жи­ти су­ге­сти­ју пи­сца Да­ри­ја Фоа. На­ша аутор­ска еки­па раз­го­ва­ра­ла је пре по­чет­ка про­ба о том по­ср­бља­ва­њу са­мог ко­ма­да и чи­ни­ло нам се да нам то, ипак, из­би­ја из ру­ку за­ни­мљи­ву ствар: са­му епо­ху ко­ја има то­ли­ко то­га ча­ро­ли­ког и но­стал­гич­ног. Ми­слим да пу­бли­ка и ка­да гле­да Шек­спи­ра у кла­сич­ној по­став­ци не­ми­нов­но по­ве­зу­је то са да­на­шњим тре­нут­ком, јер чо­век не мо­же да жи­ви ван свог вре­ме­на. Ми смо се од­лу­чи­ли да не пра­ви­мо ту вр­сту ин­тер­вен­ци­ја, оста­ви­ли смо текст ка­кав је­сте. При­ча се до­га­ђа у Ита­ли­ји с кра­ја ше­зде­се­тих, од­но­сно по­чет­ка се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка.

Мо­ја фа­сци­на­ци­ја де­лом Да­ри­ја Фоа је­сте што он то ра­ди кроз ко­ме­ди­ју, и то кроз нај­о­бич­ни­ју на­род­ску ко­ме­ди­ју. То је та тра­ди­ци­ја ита­ли­јан­ске ко­ме­ди­је ко­ја по­чи­ње још од Фе­ли­ни­ја, па и пре то­га... У овом слу­ча­ју реч је о ко­ме­ди­ји си­ту­а­ци­је у ко­јој Фо до­во­ди по­ли­цај­це. Они су део ре­пре­сив­ног си­сте­ма ко­ји би тре­ба­ло да слу­же да се из­бо­ре са исти­ном, а ов­де су у по­зи­ци­ји да раз­от­кри­ју цео ме­ха­ни­зам ка­ко ла­жу и ба­ве се ства­ри­ма ко­је не­ма­ју ве­зе са жи­во­том. Они све вре­ме кон­стру­и­шу јед­ну не­и­сти­ну.

Ка­ко се Фо­о­ва уло­га Лу­да­ка укла­па у спек­тар ју­на­ка ко­је сте до са­да ра­ди­ли: Ја­го, Кан­дид, Тре­пљев, Дан­тон, Ле­он, Обе­рон...?

Ци­ти­ра­ћу ко­ле­гу Ни­ко­лу Ра­ко­че­ви­ћа ко­ји је при­ме­тио: Лу­дак је нај­тре­зве­ни­ји, а љу­ди ко­ји тре­ба да се ба­ве исти­ном нај­ви­ше ла­жу. То је па­ра­докс. Да­рио Фо је при­чу сме­стио у ко­ме­ди­ју што је ге­ни­јал­но. Ко­ли­ко год да је тра­ги­чан по­вод ње­го­вог ко­ма­да: уби­ство анар­хи­сте ко­јег су нај­ве­ро­ват­ни­је ба­ци­ли кроз про­зор или је под не­раз­ја­шње­ним окол­но­сти­ма из­ле­тео кроз про­зор, пао је пра­во но­ви­на­ри­ма пред но­ге. И да се то ни­је де­си­ло, ве­ро­ват­но ко­ма­да не би би­ло. Он је из­ми­слио Лу­да­ка ко­ји се ин­фил­три­ра у по­ли­циј­ској ста­ни­ци, има прин­цип као ре­ви­зор, има не­ки су­ди­ја ко­јег се они бо­је... Лу­дак има сло­бо­ду да из­го­во­ри шта хо­ће, он има бо­лест хи­стри­о­ма­ни­ју ко­ја ми­слим да не по­сто­ји, већ је Фо из­ми­слио. То је, ка­же, од хи­стри­он – глу­мац. Он во­ли да глу­ми раз­ли­чи­те уло­ге. Ја сам он­да ве­ро­ват­но бо­ле­стан од те бо­ле­сти, јер исто та­ко во­лим да играм раз­ли­чи­те уло­ге. У ра­до­сти сам што имам при­ли­ку да играм овог ју­на­ка, јер има пу­но жи­во­та и со­ка за глум­ца.

Кул­ту­ра је као ки­се­о­ник. У ЈДП-у је не­ка­да би­ло и по 14 пре­ми­је­ра, да­нас све­га две-три... Шта се де­си кад нам не­до­ста­је ки­се­о­ник?

Па ни­шта, пад­не­те у не­свест без на­ја­ве. То се зо­ве хи­пок­си­ја и вр­ло је стра­шна ствар. Чи­ни ми се да не мо­же­те мно­го уна­пред да при­ме­ти­те да ће вам то не­до­ста­ја­ти. Не­ко ка­же: има мно­го глад­них љу­ди, не при­ма­ју пла­те. Ти ка­жеш да то је­сте стра­шно. Ко­ли­ко год сви во­ле­ли да нас раз­два­ја­ју, осе­ћа­мо љу­де око се­бе. Ако је је­дан ту­жан, сва­ко од нас осе­ћа део те ту­ге, али при­ча се о ве­ли­ким гу­би­та­ши­ма ко­ји­ма др­жа­ва да­је огром­не суб­вен­ци­је. Све што су уште­де­ли сма­ње­њем пен­зи­ја, пла­та, да­је се за суб­вен­ци­је же­ле­зни­це и дру­гих чу­де­са да би се ство­рио со­ци­јал­ни мир. Ми­слим да ни­су ства­ри по­ста­вље­не на пра­ве но­ге. Хај­де да утвр­ди­мо као дру­штво шта су на­ши при­о­ри­те­ти. Ако је наш је­ди­ни при­о­ри­тет да бу­де­мо по­но­во иза­бра­ни на функ­ци­је и да пар­ти­ја има све по­лу­ге вла­сти да би по­је­дин­ци ужи­ва­ли све бла­го­де­ти дру­штва, он­да не­ћу да се сло­жим с тим. Али, ако су на­ши при­о­ри­те­ти здрав­ство, школ­ство, кул­ту­ра, ре­фор­ма пен­зи­о­ног си­сте­ма, ми­слим да хо­ће сви да се укљу­че здра­во­ра­зум­ски.

Твр­ди­те да про­ме­не тре­ба да бу­ду си­стем­ске. Ко­ји је по ва­ма спа­со­но­сни мо­дел оп­стан­ка кул­ту­ре код нас?

Ду­бин­ски! Ве­ли­ка се по­ма­ма ди­гла, по­себ­но по­сле из­ја­ва по­је­ди­них ре­ди­те­ља да је ужа­сан про­блем глу­ма­ца. Уку­пан број за­по­сле­них глу­ма­ца у Ср­би­ји је­сте око 300 љу­ди. У ми­ни­стар­ству уну­тра­шњих или спољ­них по­сло­ва... има­те по ви­ше од 300 за­по­сле­них ко­ји си­гур­но при­ма­ју ду­пло ве­ће пла­те од нас. Да би кул­ту­ра би­ла до­ступ­на, мо­ра­те ре­ћи: То нам је ва­жно. То не до­но­си про­фит, пар­тиј­ске по­е­не. Не мо­же­те се са­мо во­ди­ти ло­ги­ком: ми ту не мо­же­мо ни­шта да укра­де­мо, не мо­же­мо да узме­мо про­ви­зи­ју од то­га. Су­штин­ско пи­та­ње је­сте пи­та­ње фи­нан­си­ра­ња по­ли­тич­ких пар­ти­ја и ода­тле по­ти­че сва­ка ко­руп­ци­ја. Док год се то не раз­ре­ши, ми не­ће­мо мо­ћи да се по­ме­ри­мо са мр­тве тач­ке. Мо­гу да до­ђу и не­ки но­ви љу­ди на власт, они ће ма­ње-ви­ше исто да се по­на­ша­ју и као што ви­ди­те удру­жу­је се ле­ви­ца са де­сни­цом и обр­ну­то. Ви за­пра­во не­ма­те ни­ка­кав по­ли­тич­ки став. Сви су ма­ње-ви­ше на­ци­о­нал-со­ци­ја­ли­сти.

Жи­ви­те, твр­ди­те, у Бе­о­гра­ду у 12 ули­ца укуп­но?

Па­риз је не­ко на­цр­тао са пет бу­ле­ва­ра ко­ји су и да­нас за­штит­ни знак тог гра­да. Ми се ов­де још бо­ри­мо са ур­ба­ни­стич­ким пла­ном ко­ји нај­че­шће по­ста­је при­ват­но вла­сни­штво. Ве­ли­ки део гра­да је пар­ти­ја на вла­сти узур­пи­ра­ла од гра­ђа­на Бе­о­гра­да, без тран­спа­рент­ног: ка­ко ће то да зи­да­ју. И тај Бе­о­град на во­ди је мо­жда див­на иде­ја и ми се сви мо­же­мо за­кле­ти у мај­ку да је то су­пер­ствар. И то је­сте су­пер­ствар ко­ју ни­ко не­ће да спо­ри, али, го­спо­до, то је на­ша имо­ви­на. Ни­је ва­ша де­до­ви­на. Зна­чи, не мо­же­те ви о то­ме да од­лу­чу­је­те. Ми сви тре­ба о то­ме да од­лу­чу­је­мо и то је цео ма­тиш.

У је­ку смо пред­из­бор­не кам­па­ње. И ово­га пу­та по­је­ди­ни глум­ци су ис­ту­ре­не по­ли­тич­ке фи­гу­ре. Глу­мац и по­ли­ти­чар, ка­ква је то „ко­а­ли­ци­ја”?

То је тру­ла ко­а­ли­ци­ја из ин­те­ре­са и са јед­не и са дру­ге стра­не. Не­мам ни­шта про­тив ње. И ми као сло­бод­ни гра­ђа­ни има­мо пра­во, чак и оба­ве­зу по­себ­но у ова­квим мла­дим де­мо­кра­ти­ја­ма ка­ква је на­ша ко­ја, ко­ли­ко се се­ћам, не­ма ни 20 го­ди­на. Зна­чи, је­два је пу­но­лет­на, чо­век је још у тој фа­зи да хо­ће да пра­ви глу­по­сти ка­да има 18–19 го­ди­на. Мо­ра­мо по­мо­ћи на­шој мла­дој де­мо­кра­ти­ји, та­ко да ко­ле­ге по­др­жа­вам и да­јем им пу­но пра­во да уче­ству­ју у на­шем по­ли­тич­ком жи­во­ту. Што да не. Је­ди­но ту по­сто­ји про­блем што пар­ти­је то зло­у­по­тре­бља­ва­ју, се­те се глу­ма­ца и мо­јих ко­ле­га баш ка­да до­ла­зе из­бо­ри. Кад из­бо­ри про­ђу жи­вот на­ста­вља­ју та­мо где су би­ли.

У овом тре­нут­ку сва­ка пар­ти­ја је спрем­на да при­ми би­ло ко­јег по­је­дин­ца ко­ји ће им до­не­ти ма­кар је­дан глас. И да­ље при­ме­ћу­јем да сва­ко гле­да соп­стве­ни ин­те­рес и џеп, а ја бих во­лео да ми као дру­штво про­ме­ни­мо основ­ни прин­цип. А то ни­је мој сто­мак, мој џеп, већ не­што што је из­над све­га: бо­ља бу­дућ­ност Ср­би­је, ка­ко они из­го­ва­ра­ју на ми­тин­зи­ма, или кул­ту­ра, здрав­ство, школ­ство у Ср­би­ји. Се­ћа­те се са­мо као су по­лу­де­ли што су мо­ра­ли да по­ка­жу ка­ко се фи­нан­си­ра­ју. Чи­ни ми се да они во­ле да ту ствар уљуљ­ка­ју. Да ка­жу да је то то­ли­ко блат­ња­ва ствар да ће сва­ко ко се у то упе­тља да из­гу­би. Оста­ви нас на ми­ру да ми кра­де­мо, да жи­ви­мо на тво­јој гр­ба­чи, а ти сми­сли шта ћеш. Ево ти ри­ја­ли­ти, из­ми­шља­ће­мо ти не­ке глу­по­сти. Све ће­мо да ура­ди­мо, са­мо ти не­мој да пи­таш где ће­мо да тро­ши­мо твој но­вац.