Историја млетачке Истре и млетачке Далмације

Књига познатог италијанског историчара објављена недавно у издању „Архипелага”, у едицији „Култура и историја”, у преводу др Миле Самарџић. „Граница на Медитерану” посвећена је сусретима култура, али и сукобима историјских, политичких и националних тежњи на Медитерану од средине 13. до краја 20. века. На једној страни те медитеранске границе, која је увек врло узбудљива, а повремено и у знаку драматичних промена, Иветић види италијански свет, док на другој страни исте границе посматра јужнословенски свет. Мада у јужнословенском свету опажа разлике, прелазе и промене, Иветић верује да је израз „јужнословенски свет” најбољи, најобухватнији и најтачнији могући опис становништва којe живи на јадранској обали и у њеном залеђу.

Еђидио Иветић (1965) професор је модерне европске историје и историје Источне Европе на Универзитету у Падови. Области његовог стручног интересовања су историја Источног Медитерана, историја Источне Европе, историја Венеције, историја Централне Европе, друштвена и културна историја. Еђидио Иветић је радио у више међународних истраживачких пројеката који су посвећени историји Источне Европе или историји Југославије.

Посматрајући Источни Јадран као узбудљиво и садржајно поље контакта, истиче Гојко Божовић, главни уредник „Архипелага”, Иветић детаљно приказује историју млетачке Истре и млетачке Далмације, историју словенских тежњи, Дубровачке Републике, турских и аустријских освајања, успона и падова градова, Приморја и његовог континенталног залеђа, све до модерних времена у којима старе расправе и неизвесности доживљавају час кулминације. Иветићева велика синтеза долази све до Осимских споразума и до ратова за југословенско наслеђе у деведесетим годинама прошлог века, приказујући часове разумевања и великих сукоба, исходе супротстављених тежњи, као и историју формирања националних идентитета на обалама Источног Јадрана.

– Чини се да је источни Јадран предодређен да припада различитим географијама: превасходно припада ширем простору који данас одређујемо као западни Балкан. То је, свакако, дискутабилан термин, али неопходан да се на неки начин означе структуре проистекле из некадашње Југославије. Уосталом, у географском смислу реч је о западној страни балканске регије. Међутим, источни Јадран, у случајевима данашње Јулијске крајине, словеначке и хрватске обале (укључујући Далмацију), приписује се културном подручју средње Европе, односно Мителевропе. Другим речима, налазимо се у зони на граници различитих појмовних атрибуција, између средње и јужне Европе, између западне и источне или југоисточне Европе. У сваком случају, налазимо се на Медитерану. Верујем да су ови елементи довољни да се источни Јадран (и Јадран у целини) разматра као један субјективитет, а не само као оквир за „друге” историје (историје Венеције, царстава и нација) и за друге географије. То је приморје с конотацијама и апоријама историјских регија и специфичних места која му припадају (Истра, Далмација, Албанија, као и Трст, Ријека, Дубровник): једна од многоструких граница које се могу уочити између Јадрана и дунавског басена – наглашава Еђидио Иветић.

Отуда, по њему, Источни Јадран би требало да се посматра и изучава као посебан историјски простор, као историјски и историографски проблем у оквиру Медитерана и Европе: „Уколико се схвата као историјски трансверзални субјект/објекат културних простора, источни Јадран може постати место суочавања националних историографија које му припадају. Заправо, као полазна тачка расправе предлаже се тумачење граница између једне Италије и једне јадранске Славије, као језичких, културних и идентитетских простора од позног средњег века до данашњих дана”.

Управо садашње преовлађујуће разумевање Медитерана и, поготову, Источног Јадрана указују, како сматра писац „Границе на Медитерану”, како на обе јадранске обале има више политичке него културне воље: „На обе јадранске обале избегава се културно и историографско суочавање. Нема конструктивне размене, у смислу развоја дискусије око најважнијих питања, нити преношење искустава, у циљу изучавања главних епоха. Таква је сад ситуација. Постоји више политичке него културне воље да се иде даље од тога. Вероватно ће свако наставити да негује своју истину о прошлости и покушаваће да има разумевања и толеранције према другој страни. Медитеран, медитерански оквир, можда више него онај средњоевропски или балкански, моћи ће да помогне да се призна и прихвати историја заједничког живљења и супротстављања”.