Изборна слагалица

Судећи према анкетама, седам странака/коалиција (не рачунајући мањинске) има шансу да уђе у нови парламент. Да ли ће тако бити, зависи од воље бирача на коју, осим лидера, непосредних интереса и медија, утицај имају и поруке које се шаљу током кампање.

На основу порука могуће је извести закључке о идеологији странака, али и о непосредним страначким циљевима.

Већ и летимичан поглед сведочи да ниједна странка/коалиција не наступа са чисто идеолошких позиција. То значи да ни у једном случају не постоји чврста веза између прокламоване визије будућности, кључног противника и циљне групе. Чак и оне странке које јасно истичу неки идеолошки елемент по правилу се обраћају недефинисаном мноштву, а не специфичној групи која би била заинтересована за реализацију њихове визије.

У том смислу, за већину странака би се могло рећи да су блиске моделу свеобухватне партије јер се труде да привуку што шири круг гласача на рачун строгог идеолошког профилисања. Уџбенички пример савремене catch all странке јесте партија „Е” која се обраћа свима, пласирајући комбинацију конзервативних (стабилност), либералних (будућност) и социјалних (запослење) вредности, истовремено истичући улогу лидера и јединство у циљу стварања широке коалиције.

Но, то што се идеолошки битно не разликују, не значи да су партије потпуно непрепознатљиве. За већину грађана најуочљивију разлику чине лидери, али из тока кампање могуће је уочити и друге специфичности.

Двочлана коалиција „А” посебно се истиче залагањем за самосталност и сувереност. Као кључне противнике, доследно, наводи међународне институције и организације, благо кокетирајући и са страхом од избеглица. Проблем је што привремене (штедише) или слободнолебдеће (интелектуалци) групе којима се најдиректније обраћа нису довољан изборни залог, па као меру успеха „А” поставља прелазак цензуса.

Партија „Б” се клони јасних идеолошких порука сматрајући да јој је сам назив довољно идеолошко одређење. Не инсистира на некој посебној визији пожељног друштва, нити има јасно означеног противника. Помало се поиграва са идејом патриотизма и архетипом издајника. Дневну препознатљивост обезбеђује ситним чаркама са другим партијама, али сукобе одржава у границама које не угрожавају евентуалну будућу сарадњу. За разлику од других странака, посебну пажњу поклања наступу на локалу. Бираче мами својом постојаношћу тако да ће и мера успеха ове партије бити партиципација у власти.

Трочалана коалиција „Ц” најгласније истиче интеграцију у ЕУ као своју политичку платформу. Других специфичности нема, а њен циљ и мера успеха јесте улазак у парламент.

Најважнија политичка порука партије „Д” јесте радиклно противљење уласку у ЕУ. Ипак, оно што је суштински издваја од других партија јесте пажња коју посвећује припадницима поткласе из редова доминантне нације. То је рудник нових гласова и чланова странке. Поруке су углавном упућене чланству, што сведочи да је најважнији циљ унутрашње јачање и омасовљење партије, а мера успеха биће двоцифрен проценат гласова.

Већ поменута партија „Е” се успешно обраћа недефинисаном мноштву обичних грађана који желе миран живот и верују у боље сутра. Поруке су оријентисане ка миру, стабилности и будућности. Као главну препреку овим циљевима види мржњу и сукобе. У кампањи, упркос снази, ретко прва напада друге заузимајући позицију некога ко се, некада мање, а некада више агресивно, брани. Мера успеха ове странке је одлучујући утицај на формирање будуће владе.

Специфичност коалиције „Ф” је негативна кампања. Њен искључиви противник је владајућа странка и све кључне поруке су усмерене ка рушењу рејтинга њеног лидера. Обраћа се свима, али посебно потенцијално незадовољним категоријама становништва као што су млади, пензионери и пољопривредници. Основни циљ, али и мера успеха ове коалиције јесте смањење рејтинга владајуће странке. У том смислу коалиција „Ф” је спремна да жртвује и сопствени улазак у парламент, па тиме подсећа на некадашњу „странку” белих листића.

Странка „Г” се труди да делује прагматично. Залаже се за поправке у постојећем систему, а као главне кварове види корупцију, партијско запошљавање, штетне уговоре и сличне појаве. Мада се не размеће идеолошким мантрама она је правоверни тихи заговорник постојећег (глобалног) неолибералног система. Циљ странке је улазак у парламент, а мера успеха сензационални резултат који би је начинио изненађењем ових избора.

Но, великих изненађења сада неће бити. Неизвесност се може очекивати тек на наредним редовним изборима. Изазов доминантној свеобухватној странци неће, међутим, тада представљати друге такве партије, већ оне које својом идеологијом успеју да придобију незадовољнике. На десници је већ почела радна акција на изградњи инфраструктуре. Левица је још у архитектонском бироу у коме се споре око идејних планова. Глобални архитекти још нису одлучили коме ће дати предност како би почела велика промена усмерена ка томе да све остане исто.

Професор Филозофског факултета у Београду