Неронова мајка на депилацији

Специјално за Политику
Загреб –Tрочину оперу серију о Агрипини, Нероновој мајци која сплеткама покушава да збаци с престола мужа Клаудија и постави за римског цара свог сина, Хендл је компоновао на крају свог трогодишњег боравка у Италији по либрету кардинала Винченца Гриманија. Премијера је била 26. децембра 1709. у Венецији у театру Сан Ђовани Грисотомо и одмах је постигла изванредан успех: следило је 27 узастопних представа (што је било невиђено и у то доба, а било би и данас) и одличне критике мада је музика била местимично преузета и из других Хендлових дела (из кантата и ораторијума), а и од других композитора (Крајзера, Корелија, Лилија). Такав је случај и са најчувенијом Нероновом аријом из трећег чина коју је позајмио из свог ораторијума „Тријумф времена“ (Il trionfo del tempo).

Средином 18. века, као и већина његових дела и „Агрипина“ је заборављена. У 20. веку започела је обнова његове музике, па и ове опере и савремени критичари сматрају да је она ремек-дело пуно свежине и музичке инвенције, јединствено у Хендловом опусу јер произилази из италијанске традиције, за разлику од његових каснијих опера.

Загребачка премијера у Хрватском народном казалишту догодила се 16. априла заслугом диригента Томислава Фачинија, редитељке Доре Ружђак Подолски и сценографа Златка Каузларића Атача. Занимљиво је да су у представи учествовали студенти четири загребачка факултета: Музичке академије, Академије драмске уметности, Академије ликовне уметности и Текстилно-технолошког факултета (слично се догодило и пре петнаестак година када је готово пола Новог Сада певушило „Кармину бурану“ Карла Орфа, која је укључила све градске уметничке школе и Академију уметности). У главном граду Хрватске већ седам година се ради на сличним оперским презентацијама што је до сада укључило преко 250 студената.

У „Агрипини“ је примат на виртуозности певача, али се они често надмећу и међу собом и с инструменталистима, са обоом (коју је композитор посебно волео), трубама, али и до тада некоришћеним – харфом, француским рогом, кларинетом. Чембало је све време одлично пратио речитативе певача. Коришћене су и могућности ротирајуће сцене и силазак протагониста у публику као у нашој одлично постављеној „Фигаровој женидби“ пре двадесетак година.

Млади певачи, посебно певачице више су водиле рачуна о визуелним него о вокалним квалитетима: оне су лепе и заводљиве, насловна јунакиња (Александра Билановић) помало трома у колоратурама, које су претешке, пре инструментално него вокално вођене. Попеја (Анабеле Барић) доиста је раскошног попрсја („попе“ су на италијанском груди). Веома музикални Отон (Франко Клисовић) је контратенор, а такви гласови су данас права реткост и на свим сценама су добродошли. Поред тога он је радио и на корепетирању при поставци ове опере, а његова жалопојка у трећем чину се по вокалној потресности једино може упоредити са прекрасним Монтевердијевим мадригалом „Пустите ме да умрем“ (Lachiate mi morire). Нерона, незрелог и луцидног, глумачки је сугестивно дочарала Наталија Краљ, Клаудија – збуњеног сплетом догађаја – Тони Нежић.

Има доста историјских непрецизности од самог почетка опере, од прве велике Неронове арије којом пева – „мање цар него син, тебе мајко увек ћу обожавати“ (а касније ју је убио да би се оженио Попејом), а још више режијских егзибиција: депилирање Агрипиних ногу насред сцене, имитирање сексуалних покрета у свим положајима, укључујући и орални, Нарциса на ролшуама, реклама за вијагру, употребе мобилних телефона, окретања ражња, дувања презерватива – што је пропраћено звиждуцима, мада се више не зна да ли су они знак негодовања или одобравања.