Рат као део шоу-бизниса

Рат, као и сваки други рат – каже једна руска композиција. „Рат, о боже, реци ми, чему то служи? Баш ничему”, певао је тамнопути Американац Едвин Стар (1942–2003).

И заиста, чему све то, чему толике несреће, изгубљени млади животи, толико уцвељених мајки и жена? А ратови и даље трају. Некада ту пред нашим домом, некада негде далеко од нас, али трају. Као да је реч о јединој људској делатности коју нико не жели, а у којој ипак сви учествујемо. Хтели то или не.

Али, гле чуда. Када је реч о композицији „Рат”, аутора Нормана Вајтфилда и Барета Стронга и у извођењу Едвина Стара, колико год да се радило о антиратном покличу, у њему као да се сузе лију само над једном страном. И то управо над оном која је, својевољно и искључиво у сопственом интересу, рат и проузроковала.

Реч је, наравно, о америчком војном ангажовању у Вијетнаму, у југоисточној Азији. Такође, реч је о Голготи која је, корак по корак, током протеклих деценија, осакатила западног војног и економског џина, а у чију глобалну доминацију се и данас (узалуд) улаже огроман новац и животи десетина хиљада младих људи.

О вијетнамском рату певали су многи, од Боба Дилана и Џоан Баез шездесетих година прошлог века, до савременијих јунака рок сцене попут групе „Инфекшус грувс” (Infectious Grooves). Као да је побуна против вишедеценијске вијетнамске авантуре била карика која је све поменуте везивала за сферу интелектуалне делатности и од њих стварала „борце за правду”. А већина поменутих је тек оплакивала невољну судбину својих другара, младих Американаца који су, уместо да време проводе по баровима, кафанама и клубовима, од стране државе потерани у ратну кланицу без икакве помисли шта они ту заправо траже.

Ретко у којој песми ћете чути питање: „Зашто убијамо туђу децу?” Али зато ћете редовно чути: „Зашто гину наша деца?”

Да ли је антиратни покрет у САД, у суштини, лицемеран? Да ли оплакивање „наших храбрих изгинулих момака” потире злочине које су ти исти момци починили, тамо негде на сасвим другом крају света. Да ли и деца и жене који су у Вијетнаму горели у сопственим домовима, под пламеном америчких напалм и касетних бомби, такође имају право на нечију сузу? Та суза се, нажалост, ретко где види.

„Мир, љубав и разумевање... Реци ми, да ли данас има места за такве ствари. Кажу нам да морамо да се боримо за нашу слободу. Али, боже, мора да постоји и неки бољи начин”, казује Едвин Стар превиђајући чињеницу да се Американци у том далеком рату не боре за слободу, него како би поробили још један народ, уништили му културу, вратили га у прошлост и претворили у гомилу робова који ће, само да би прехранили своје породице, морати да раде за надницу сто пута мању од оне за коју раде њихови поробљивачи.

Зато када слушамо стихове: „Ја презирем рат јер он значи уништавање недужних живота. Рат тера сузе у очи хиљадама мајки, када њихови синови одлазе да се боре и гину. Зато и кажем: Рат! О да! Какво је добро од тога? Баш никакво...”, можда нам се провуче и понека сумња у њихову искреност.

Музиком је могуће лакше и сликовитије описати одређене тешке друштвене ситуације, али и релативизовати их, без обзира на њихов узрок или полазне импулсе. Такође, могуће је и прилагодити их сопственом јавном мњењу, скинути са себе одговорност за злочин и мирно наставити даље. Песма „Рат” као да иде у том правцу.

Али, не кривимо Едвина Стара и сличне. Он је сјајан певач. А убијање недужних људи у прекоокеанским пустарама, за Американце је ионако само – део шоу-бизниса.

Рат

Рат! О да!

Какво је добро од тога

Баш никакво

Рат, о Боже, реци поново

Чему то служи

Баш ничему, послушај ме

Ја презирем рат

Јер он значи уништавање

Недужних живота

Рат тера сузе у очи хиљадама мајки

Када њихови синови одлазе

Да се боре и гину

Зато и кажем

Рат! О да!

Какво је добро од тога

Баш никакво, саслушај ме

Рат не чини ништа

Сем што слама срца

Рат пријатељује једино

Са погребницима

О да, рат је непријатељ

Целог човечанства

И сама помисао на рат

Чини да ми мозак експлодира

Рат је проузроковао

Немир међу младом генерацијом

Регрутација, а онда уништавање,

Ко још жели да мре

Добри Боже, чему служи рат

Баш ничему

Рат нема никакву другу сврху

Сем да слама срца

Он за пријатеље има

Само погребнике

Рат је упропастио

Снове многих младих људи

Учинио их је богаљима,

Огорченима и злим

Живот је исувише кратак

И вредан да би био проћердан

У ратовима данашњице

Рат не може да створи живот,

Може само да га одузме

Рат, о Боже, реци поново

Чему то служи

Баш ничему, послушај ме

Мир, љубав и разумевање...

Реци ми

Да ли данас има места

За такве ствари

Кажу нам да морамо да се боримо

За нашу слободу

Али, Боже, мора да постоји

И неки бољи начин

Добри Боже, чему служи рат

Баш ничему

Устани и ускликни: Ништа!

Рат не чини ништа

Сем што слама срца...