Страх од изгубљене части

69. КАН

Кан – За филм „Све о Ели” ирански редитељ Асгхар Фархади освојио је берлинског „Сребрног медведа” за најбољу режију, за филм „Развод” и „Златног медведа” али и Златни глобус и Оскара, за „Прошлост” награду Канског фестивала за најбољу глумицу (Беренис Бежо), а са најновијим филмом „Трговац” учествује у трци за „Златну палму” и друга одличја 69. Канског фестивала.

Фархадијев „Трговац”, снимљен у Техерану, необично је и свеже филмско „читање” позоришног комада „Смрт трговачког путника” Артура Милера, који је овај ирански сценариста и редитељ прилично оригинално укомпоновао у техеранску реалност и у живот својих филмских јунака, отворивши читав низ моралних питања, табуа, породичних вредности и питања иранске стварности и културних збивања.

Пре две године, у интервјуу за „Политику” који је дао током гостовања на Кустендорф фестивалу, на којем је чак два пута боравио, Агхар Фархади је говорећи о филму „Прошлост” рекао: „Једни теже разматрању будућности која је замагљена и непозната, други мисле о прошлости која је нејасна и непрозирна, а данас живот има тенденцију да крене даље занемарујући прошлост чија се сенка надвија над нама свом тежином често нас враћајући уназад”. У најновијем филму Фархади је окренут данашњици која само делимично занемарује прошлост. У оној мери у којој то дозвољавају убрзана модернизација и паралела између Милеровог и Фархадијевог града...

Снажни ехо комада Артура Милера „Смрт трговачког путника” није само у наслову већ и у средишту вашег филма?

Прочитао сам ову Милерову драму још док сам био студент и још тада сам био веома погођен и дирнут начином како Милер говори о међуљудским односима. То је тако богат, слојевит и раскошан комад који нуди више могућих тумачења, друштвена критика периода када је изненадна трансформација урбане Америке изазвала пропаст одређене друштвене класе, категорије људи који се нису најбоље снашли у убрзаној модернизацији. У том смислу Милеров комад може снажно да одјекује и у тренутној ситуацији у мојој земљи. Уз то, друштвена критика која је у срцу представе и даље је на снази у мојој земљи, у којој се ствари мењају веома брзим темпом који одузима дах, чему се треба прилагодити.

У срцу Милеровог комада је и комплексност односа унутар породице, између трговачког путника и његове жене, а ви сте то искористили и за градњу односа између ваших јунака Емада и Ране?

Да, представа има јаку емотивну привлачност, а када сам одлучио да ће моји главни јунаци бити глумачки припадници позоришне трупе која Милеров комад поставља на једну малу техеранску сцену, било ми је занимљиво да и сам видим у којој мери могу да успоставим паралелу са личним животом Емада и Ране. На бини Емад и Рана тумаче ликове трговца и његове жене Линде. У приватном животу, неочекивано и несвесно, они ће се суочити са правим трговцем и његовом породицом и мораће да одлучују и о својој и о њиховој судбини.

Баш због тога вашег „Трговца” можемо двоструко дефинисати – и као филм о освети и као филм о изгубљеној части?

Све зависи од личних преокупација и начина размишљања гледалаца. Неки ће овај филм препознати као друштвени коментар, неко као причу о моралу, али бих ја највише волео да у њему препознају моју жељу да говорим о комплексности људских односа, нарочито унутар саме породице.

У Ирану је још увек актуелна казна јавног губљења части?

Традиција је још увек жива и снажна, а најгоре је изгубити част пред својом породицом.

И у „Трговцу” као и у вашим претходним филмовима породични односи су у центру ваших интересовања, али и сам дом заузима важно место?

Увек сам сматрао да је сасвим природно и очигледно да кућа, дом, мора да преузме централну улогу када филм прича о породици. Дом је поприште љубави и топлине, али и поприште сукоба и неразумевања. Дом о вама може да открије много више него ви сами. У „Трговцу” и дом и град имају централне улоге.

Са терасе новог стана ваших јунака пружа се поглед на анархични развој данашњег Техерана, то је и ваш поглед на овај град?

Данашњи Техеран је веома близу Милеровом опису Њујорка на почетку представе. Град чије се лице мења опојним темпом уништавајући воћњаке и баште и све старо мењајући џиновским кулама, френетично, анархично, нерационално. То је средина у којој трговац живи и то је још једна од могућих паралела између мог филма и комада Артура Милера.

Да ли су Емад и Рана типични представници иранске средње класе?

Они припадају средњој класи, али не могу рећи да су типични представници већине парова из средње класе ни у погледу њиховог међусобног односа ни у погледу на њих као индивидуе. Ликови Емада и Ране створени су тако да се код гледалаца створи осећај да они нису другачији од било ког другог пара којег познајемо. Они су сасвим обичан пар са свим својим карактеристикама. И једно и друго су људи везани својим послом за културу, за позориште. Међутим, када су се нашли у непредвиђеној и тешкој ситуацији и једно и друго су открили неочекиване аспекте своје личности.

Чула сам да сте намеравали да снимите филм у Шпанији, а онда се догодио „Трговац” снимљен у Техерану?

Да. После филма „Прошлост” који сам снимио у Француској, на француском језику, почео сам да радим на причи чија се радња догађа у Шпанији. Написао сам комплетан сценарио, али без дијалога. Чак смо били изабрали и локације, разговарали са продуцентима и главним глумцима. Међутим, за реализацију оваквог пројекта су потребне године, што ми је срећом дало могућност да у међувремену снимим филм у мојој земљи. Ићи из једног иностраног пројекта у други и није баш тако једноставно ни опуштено. Пријало ми је снимање у Ирану и сада могу да се вратим шпанском пројекту који се сасвим добро развија.

са идејом раде два филма заредом у иностранству, и удаљавање се од снимања у својој земљи. Али сада, све иде добро, ја ћу се вратити на шпанском пројекту.

Награда критике за „Тони Ердман” Марен Аде

Кан – Све више је оних који предвиђају да би се лако могло десити да ће добитник „Златне палме” 69. Кана бити немачка ауторка Марен Аде са својим комичним филмом „Тони Ердман”.

Адеовој је већ припала критичарска награда жирија Фипресци за најбољи филм главног такмичарског програма. У образложењу награде критичари су истакли да је додељују за „дивно обликовани филм, направљен са свежим и деликатним приступом који обухвата сложен однос између оца и ћерке уз коментаре свог лудила данашњице”.