Strah od izgubljene časti

69. KAN

Kan – Za film „Sve o Eli” iranski reditelj Asghar Farhadi osvojio je berlinskog „Srebrnog medveda” za najbolju režiju, za film „Razvod” i „Zlatnog medveda” ali i Zlatni globus i Oskara, za „Prošlost” nagradu Kanskog festivala za najbolju glumicu (Berenis Bežo), a sa najnovijim filmom „Trgovac” učestvuje u trci za „Zlatnu palmu” i druga odličja 69. Kanskog festivala.

Farhadijev „Trgovac”, snimljen u Teheranu, neobično je i sveže filmsko „čitanje” pozorišnog komada „Smrt trgovačkog putnika” Artura Milera, koji je ovaj iranski scenarista i reditelj prilično originalno ukomponovao u teheransku realnost i u život svojih filmskih junaka, otvorivši čitav niz moralnih pitanja, tabua, porodičnih vrednosti i pitanja iranske stvarnosti i kulturnih zbivanja.

Pre dve godine, u intervjuu za „Politiku” koji je dao tokom gostovanja na Kustendorf festivalu, na kojem je čak dva puta boravio, Aghar Farhadi je govoreći o filmu „Prošlost” rekao: „Jedni teže razmatranju budućnosti koja je zamagljena i nepoznata, drugi misle o prošlosti koja je nejasna i neprozirna, a danas život ima tendenciju da krene dalje zanemarujući prošlost čija se senka nadvija nad nama svom težinom često nas vraćajući unazad”. U najnovijem filmu Farhadi je okrenut današnjici koja samo delimično zanemaruje prošlost. U onoj meri u kojoj to dozvoljavaju ubrzana modernizacija i paralela između Milerovog i Farhadijevog grada...

Snažni eho komada Artura Milera „Smrt trgovačkog putnika” nije samo u naslovu već i u središtu vašeg filma?

Pročitao sam ovu Milerovu dramu još dok sam bio student i još tada sam bio veoma pogođen i dirnut načinom kako Miler govori o međuljudskim odnosima. To je tako bogat, slojevit i raskošan komad koji nudi više mogućih tumačenja, društvena kritika perioda kada je iznenadna transformacija urbane Amerike izazvala propast određene društvene klase, kategorije ljudi koji se nisu najbolje snašli u ubrzanoj modernizaciji. U tom smislu Milerov komad može snažno da odjekuje i u trenutnoj situaciji u mojoj zemlji. Uz to, društvena kritika koja je u srcu predstave i dalje je na snazi u mojoj zemlji, u kojoj se stvari menjaju veoma brzim tempom koji oduzima dah, čemu se treba prilagoditi.

U srcu Milerovog komada je i kompleksnost odnosa unutar porodice, između trgovačkog putnika i njegove žene, a vi ste to iskoristili i za gradnju odnosa između vaših junaka Emada i Rane?

Da, predstava ima jaku emotivnu privlačnost, a kada sam odlučio da će moji glavni junaci biti glumački pripadnici pozorišne trupe koja Milerov komad postavlja na jednu malu teheransku scenu, bilo mi je zanimljivo da i sam vidim u kojoj meri mogu da uspostavim paralelu sa ličnim životom Emada i Rane. Na bini Emad i Rana tumače likove trgovca i njegove žene Linde. U privatnom životu, neočekivano i nesvesno, oni će se suočiti sa pravim trgovcem i njegovom porodicom i moraće da odlučuju i o svojoj i o njihovoj sudbini.

Baš zbog toga vašeg „Trgovca” možemo dvostruko definisati – i kao film o osveti i kao film o izgubljenoj časti?

Sve zavisi od ličnih preokupacija i načina razmišljanja gledalaca. Neki će ovaj film prepoznati kao društveni komentar, neko kao priču o moralu, ali bih ja najviše voleo da u njemu prepoznaju moju želju da govorim o kompleksnosti ljudskih odnosa, naročito unutar same porodice.

U Iranu je još uvek aktuelna kazna javnog gubljenja časti?

Tradicija je još uvek živa i snažna, a najgore je izgubiti čast pred svojom porodicom.

I u „Trgovcu” kao i u vašim prethodnim filmovima porodični odnosi su u centru vaših interesovanja, ali i sam dom zauzima važno mesto?

Uvek sam smatrao da je sasvim prirodno i očigledno da kuća, dom, mora da preuzme centralnu ulogu kada film priča o porodici. Dom je poprište ljubavi i topline, ali i poprište sukoba i nerazumevanja. Dom o vama može da otkrije mnogo više nego vi sami. U „Trgovcu” i dom i grad imaju centralne uloge.

Sa terase novog stana vaših junaka pruža se pogled na anarhični razvoj današnjeg Teherana, to je i vaš pogled na ovaj grad?

Današnji Teheran je veoma blizu Milerovom opisu Njujorka na početku predstave. Grad čije se lice menja opojnim tempom uništavajući voćnjake i bašte i sve staro menjajući džinovskim kulama, frenetično, anarhično, neracionalno. To je sredina u kojoj trgovac živi i to je još jedna od mogućih paralela između mog filma i komada Artura Milera.

Da li su Emad i Rana tipični predstavnici iranske srednje klase?

Oni pripadaju srednjoj klasi, ali ne mogu reći da su tipični predstavnici većine parova iz srednje klase ni u pogledu njihovog međusobnog odnosa ni u pogledu na njih kao individue. Likovi Emada i Rane stvoreni su tako da se kod gledalaca stvori osećaj da oni nisu drugačiji od bilo kog drugog para kojeg poznajemo. Oni su sasvim običan par sa svim svojim karakteristikama. I jedno i drugo su ljudi vezani svojim poslom za kulturu, za pozorište. Međutim, kada su se našli u nepredviđenoj i teškoj situaciji i jedno i drugo su otkrili neočekivane aspekte svoje ličnosti.

Čula sam da ste nameravali da snimite film u Španiji, a onda se dogodio „Trgovac” snimljen u Teheranu?

Da. Posle filma „Prošlost” koji sam snimio u Francuskoj, na francuskom jeziku, počeo sam da radim na priči čija se radnja događa u Španiji. Napisao sam kompletan scenario, ali bez dijaloga. Čak smo bili izabrali i lokacije, razgovarali sa producentima i glavnim glumcima. Međutim, za realizaciju ovakvog projekta su potrebne godine, što mi je srećom dalo mogućnost da u međuvremenu snimim film u mojoj zemlji. Ići iz jednog inostranog projekta u drugi i nije baš tako jednostavno ni opušteno. Prijalo mi je snimanje u Iranu i sada mogu da se vratim španskom projektu koji se sasvim dobro razvija.

sa idejom rade dva filma zaredom u inostranstvu, i udaljavanje se od snimanja u svojoj zemlji. Ali sada, sve ide dobro, ja ću se vratiti na španskom projektu.

Nagrada kritike za „Toni Erdman” Maren Ade

Kan – Sve više je onih koji predviđaju da bi se lako moglo desiti da će dobitnik „Zlatne palme” 69. Kana biti nemačka autorka Maren Ade sa svojim komičnim filmom „Toni Erdman”.

Adeovoj je već pripala kritičarska nagrada žirija Fipresci za najbolji film glavnog takmičarskog programa. U obrazloženju nagrade kritičari su istakli da je dodeljuju za „divno oblikovani film, napravljen sa svežim i delikatnim pristupom koji obuhvata složen odnos između oca i ćerke uz komentare svog ludila današnjice”.