​Традиција се не може наследити

Специјално за Политику
Подгорица – После више од годину дана паузе у новим продукцијама, на сцени Црногорског народног позоришта (ЦНП) у уторак увече је премијерно изведена представа „Шћери моја”, по тексту Маје Тодоровић, награђеном на конкурсу ЦНП-а. Маја Тодоровић је завршила ФДУ у Београду, њена драма „Дрекавац” са треће године студија је победила на конкурсу Београдског драмског позоришта, где је и играна, у режији Милене Павловић (2012). Мајина дипломска драма „Кинез” је победила на конкурсу АССИТЕЈ-а у Црној Гори за најбољи драмски текст за децу и младе, па је и тај комад са успехом постављен, у режији Ање Суше (Котор, Подгорица, 2014). Представу „Шћери моја” режирала је Ана Вукотић која нам је раније открила свој аутентично промишљен, поетски бујан сценски рукопис, у тумачењима Молијеровог „Дон Жуана” (ЦНП, 2009), Хорватових „Љубав, вера, нада” (ЦНП, 2011), Чеховљеве „Три сестре” (Будва, 2014).

Драма „Шћери моја” има историјске оквире, радња је смештена у другу половину 19. века, у живот породице црногорског кнеза Николе Петровића. Акценат је на судбини његове најстарије ћерке, кнегиње Зорке која је протагонисткиња. Иако формално историјски и црногорски, овај комад је идејно савремен и географски универзалан. Бавећи се политичком историјом Црне Горе, драма одражава и даље брутално актуелне друштвене механизме, ограниченост патријархата, нездраву политичку бахатост, тврдоглаву самодовољност и блесаво чврсто држање за традицију, и онда када је она прилично назадна.

Режија Ане Вукотић је снажно поетска, завидно разиграна, визуелно опчињавајућа. Сцена је једноставно дизајнирана, костим је фино китњаст, стилизован (сценограф Александар Вукотић, костимограф Лео Кулаш). Кореографија Соње Вукићевић задивљујуће истиче нагомилане унутрашње тензије ликова, дубоку скхраност, али и међусобну приврженост. Њихове унутрашње буре се преводе у интригантне физичке изразе, необичне, стилизоване телесне композиције. Посебно су маркантне сцене између оца Николе и ћерке Зорке, на пример, када је он нежно носи на својим леђима, пузећи по сцени, изражавајући тако чисту љубав и бригу.

Са једне стране се у представи издвајају јаке драмске сцене, згуснутих узбурканих емоција, док се на другој нижу изразито карикатурални призори који комички изврћу негативне стране патријархата. Актери ових сцена су кнежеви саветници, свита (не)верних пратилаца, изразито гротескних, искежених, попут лакрдијаша, а понекада су и попут зомбија, као да су измилели из хорор филмова.

Лик Песника (Славко Калезић) посебно театрално, критички, исказује vox populi, глас патријархата, у комичкој супротности са својим кемп имиџом. Лик Попа (Горан Вујовић) обезбеђује критику религијских догми које такође чувају патријархат, површно и лицемерно проповедајући покорност. Врло млада глумица Вања Јовићевић игра Зорку, побуњену хероину, одлучно обликујући њене трансформације, од безбрижне девојчице до жене поражене животом у патријархалном устројству. Кнез Никола Петровић (Мирко Влаховић) је растргнут између преплављујуће љубави према ћерки и политичке обавезе поштовања традиције. Жене се у том друштву увек гурају у ћошак, упркос томе што су често сналажљивије и снажније од мушкараца.

Представа укључује мноштво снажних симболичких призора. У том погледу је посебно упечатљива сцена припреме за Зоркину удају, по расположењу више налик припреми за опело. Због тврдоглавог држања за окамењену традицију, животни ритуали су окренути наглавачке, уместо радости доносе разарајући очај. Дизајн Зоркине хаљине је у тој сцени сјајан, њена основа је решетка, кавез, ефектан симбол брачног живота у који улази, попут појединих Ибзенових хероина. Док јој мајка, строга кнегиња Милена (Варја Ђукић), намешта ту хаљину – оков, Зорка се врти у круг, изражавајући тако симболички безизлазност, затвореност, не само у предстојећем браку, већ и друштвеном животу, окованом традицијом.

Пречесто саплитање о традицију је изазвано површним разумевањем. То је и даље простор укрштања копља, због њених различитих схватања, чиме се ова представа вишеслојно бави. А на том пољу размишљања се увек вреди присетити речи Т. С. Елиота који је писао да се традиција не може наследити, ако нам је потребна, морамо је стећи великим трудом.