Други живот ливнице

Гуча – У топионици Индустријског комбината у Гучи поново су потпаљене све четири пећи, пре десет дана испоручено је првих 100 тона кугли флотацији РТБ-а Бор, свих 126 запослених добили су прву плату, а чак до капије сеже привлачни мирис из казана у радничкој мензи. Тако је оживела кућа у којој је једног дана, пре две године, остао само портир с кључем, да би сачекао стечајног управника.

Затим је 20. марта лане проглашено и банкротство комбината који је пословао у саставу концерна „Фармаком” из Шапца и имао 301 радника. Продат је као правно лице, прошлог фебруара, предузећу „Олекс” из Ужица за 167 милиона динара.

– Покренули смо фабрику и пре него што сам очекивао, једну екипу примио сам 1., другу 15. априла. Први утисци о запосленима су изузетно повољни: желе да раде, не питају за плату, ни колика је, ни кад ће. Они су већ били у комбинату, али нисам очекивао да ћу наћи тако обучене људе. За такве бих се увек борио и пустио сузу ако је потребно. Знам да је ово велика прилика и за њих јер је Гуча мало место, па кад више стотина људи изгуби посао не може га лако наћи – каже за „Политику” Миланко Гордић (58), власник „Олекса”.

Прича нам да је своје ужичко предузеће основао пре 23 године ради сакупљања и прераде секундарних сировина, и да је тај колектив од само 35 запослених за пет последњих година пријавио добит од чак пет милиона евра.

– Али, прошле године суочили смо се са проблемом пласмана наших сировина, јер су бројне пећи у железарама и ливницама погашене. И сами смо дошли на ивицу да будемо затворени, иако „Олекс” има и капитал и људе и средства за производњу. Да се то не би догодило одлучили смо да купимо неког од наших купаца.

Гордић је у Гучи одмах примио шесторо инжењера који су некад радили у ИКГ-у, тренутној посади од 126 радника додао и својих 14, из „Олекса”, па сада у комбинат свакодневно на посао долази 140 запослених. Оживеле су четири целине ИКГ-а, топионица, ливница, производња цеви и израда пећи на чврсто гориво. Остаје још пета, аутоматска ливница која може да избаци пет тона одливака на сат. Очекује се да проради за 30 дана и да комбинат ту и у другим погонима запосли још 50 до 70 мештана. Међутим, аутоматска ливница није била обухваћена купопродајном ценом већ је остала у поседу куће за лизинг, па је Гордић за њу морао да доплати 125.000 евра.

То је био само један у низу проблема с којима се овде суочио нови власник и који сведоче како изгледа кад Србин у својој држави уложи два милиона евра и одмах прими на посао 126 радника.

– Овај комбинат је деценијама испоручивао флотацијске кугле басену у Бору, који сада има годишњи уговор на 12.000 тона са ливницом у Љигу. Три пута сам путовао у Бор, молио да и нас укључе за добављаче и захвалан сам им што су, ево, прихватили да им до краја године испоручимо 2.000 тона. У тим преговорима пуно ми је помогао начелник Моравичког округа, Слободан Јоловић, и хвала људима у Бору што су нам дали ваздух, да преживимо до краја ове године. Али, већ следеће направићу причу на економским принципима, јер ја свој посао не заснивам на молбама.

Гучка ливница је раније, иначе, борском руднику, који је и данас државно предузеће, годишње продавала 10.000 тона кугли пречника 60  милиметара, које вреде око 700 евра по тони и служе да би се у великим добошима ситнила руда.

И прву плату – 10 милиона бруто од чега је држави припало 4,5 милиона – Гордић је обезбедио од свог, раније зарађеног новца. Уздао се и у државне субвенције од 200.000 динара по раднику за ново запошљавање, али узалуд. Прво су му рекли да то важи само за раднике старије од 50 и млађе од 32 године, и за инвалиде.

– Таквих је на списку 36, али ни сам не знам како признали су ми субвенције само за шесторицу, и још је питање кад ће доћи тај новац. У међувремену, те који доносе субвенцију морао сам да примим по уговору о делу, а доприноси за њих су 20 одсто већи него за примљене по уговору о раду. Још ми је долазила нека контрола због тога, да сам знао не бих се ни обраћао за те паре, све ми је пресело.

Неколико месеци, драгоцених за овај посао, Гордић је, опет не својом кривицом, изгубио крајем прошле године на претходном, пропалом конкурсу за продају ИКГ-а, кад је такође био једини понуђач са истом ценом. Тада је одбор поверилаца ИКГ-а одлучио (3:2 у гласовима) да му се не прода фабрика, при чему је и Пореска управа била против продаје, па је тако уследио нови конкурс, и то је трајало нових стотину дана.

– Већ смо достигли неки озбиљан капацитет и доста сам изнео на својим леђима, уз помоћ неколицине људи. Сам сам купио фабрику, обезбедио сировине, запослио 126 радника, али осећам да нам недостаје шира подршка. Не толико финансијски, већ да бих лакше и брже решио оно што није у мојој моћи – рекао нам је Миланко Гордић.