Ко коме ради иза леђа у Сарајеву?

Од нашег сталног дописника
Бањалука – „Моје наредне реакције никог не треба да изненаде”, припретио је Младен Иванић, члан Председништва БиХ из Републике Српске, револтиран спорном одлуком Сарајева о попису становништва, а ништа мање и подршком коју је његов бошњачки колега Бакир Изетбеговић упутио Фрањи Комарици за непристојну изјаву у којој је бискуп бањалучки упоредио Бањалуку и Блајбург. „Коалициони партнери из Федерације БиХ раде иза леђа Савезу за промене”, приметио је Иванић, мислећи најпре на недавно усвојену спорну одлуку о попису, док је Изетбеговићеву подршку Комарици окарактерисао као „неваспитану”.

Уз наелектрисаност због одлуке о попису, чашу је прелила изјава Изетбеговића, који је на конференцији за новинаре након „Брдо Бриони” самита у Сарајеву затражио реч да би прокоментарисао изјаву Комарице. Не осврнувши се ни речју на протеривања српских суграђана из Хрватске, као ни на злочине и масовна протеривања Срба из Федерације БиХ, Изетбеговић је казао да је Бањалука током последњег рата била слободан град, да није била опкољена као Сарајево, али да су из ње систематски протерани Хрвати и Бошњаци, те порушене џамије. „Ако није Блајбург, нека нађу другу реч”, навео је Изетбеговић, који је недавно најавио да ће одати почаст сарајевским Србима убијеним на Казанима.

На такве бошњачке амбиције – као што је покушај да кроз попис у ком ће пописати и дијаспору обезбеде доминацију од преко 50 одсто – власти у Српској указују месецима, што су многи тумачили као незадовољство Бањалуке јер није део власти у Сарајеву. Иванићев ПДП, у ком је почасни председник, део је опозиционог блока у РС, па се недавно појавио на опозиционим протестима, али се немало пре протеста нашао и на састанку са Додиком. Опозицији, која му је замерила због тог састанка, поручио је да се са Додиком планира састајати и убудуће, па се намеће питање и да ли је последња Иванићева „претња” адресирана више бошњачким представницима у Сарајеву или се у њој можда може прочитати и порука партнерима, то јест Босићевом СДС-у и Чавићевом НДП-у, да би политику у Сарајеву због нових околности требало „затегнути”.

И Додик је одмах након објављивања спорне одлуке о попису оценио да је она веома штетна, па је предложио да, све док не буде коригована, српски представници у Сарајеву не одлучују у заједничким институцијама, али да се појављују на седницама. То би у преводу значило парализу рада органа БиХ, који без представника РС не могу да доносе одлуке. Донекле сличан сценарио већ је виђен кад је некадашњи високи представник Мирослав Лајчак наметнуо антидејтонске и веома штетне одлуке о измени начина одлучивања у институцијама БиХ, па је након јасног српског одговора био принуђен да их повуче. Но, сличан гест српских представника по многима је прилично тешко очекивати као одговор на одлуку о попису.

Могући дисбаланс међу партнерима у Сарајеву део је ширег престројавања, будући да се од Комаричине изјаве и одлуке о попису могу чути и дисонантни тонови између одраније блиских Додиковог СНСД-а и Човићевог ХДЗ-а БиХ. За ту сарадњу високи функционер СНСД-а Рајко Васић, који је идејни творац идеје о подршци Бањалуке трећем ентитету, каже да је она чисто прагматична и заснована на логици да је против себе боље имати једног (Бошњаке) него два (Хрвате и Бошњаке). Ипак посланици СНСД-а за спорну одлуку о попису све отвореније криве управо ХДЗ БиХ, не само због тога што је директор Агенције за статистику БиХ – који је спорну одлуку и донео – функционер Човићеве партије. Све се то дешава након што су многи у Бањалуци приметили како је „љубав” власти у Бањалуци са Хрватима једнострана и да се заставе Бошњака и Хрвата завезане још почетком рата – када је организован двонационални референдум о изласку из Југославије – никад неће развезати због пакта са Србима.

Док једни цене да је подршка трећем ентитету – кад се сагледа шири историјски контекст хрватске политике према Србима – потпуно сувишна и нелогична, посебно јер се тиме подмећу ионако крхка леђа Републике Српске зарад помоћи народу који је кроз историју у односу према Србима радио све у супротном смеру, други се присећају и догађаја из протеклог рата. Радован Караџић и Мате Бобан потписали су у Грацу 1992. споразум који је подразумевао и помоћ Војске РС хрватским напорима за стицање територије и хуманитарну помоћ. Хрватска захвалност за то, присећају се добро упућени, показана је у јесен 1995, када су јединице ХВО-а потпомогнуте регуларним бригадама Хрватске војске дошле на двадесетак километара од Бањалуке.