Мој кум Небојша

Мој кум Небојша је стиснуо петљу и прошле године се, након више од 15 година проведених у Канади, вратио у Србију. Он, жена и двоје дјеце, продали све, дали отказе и отишли да се више не врате. Кум је свратио љетос у Торонто да заврши још неке формалности, па да дефинитвно и
правно-формално прекине све везе са Канадом. Мој кум је добар, паметан и весео, а богами и наочит човјек (кум није дугме). Али августа прошле године, једва сам га препознао: промијенио се, освјежио, као да је добио нову вјеру у живот. Сви који су га оговарали, који су говорили како од тог повратка нема ништа, и да ће се подвијеног репа вратити у Канаду, су били запрепаштени и поражени његовим искреним оптимизмом и безбрижношћу.

Често размишљам о куму. Недостаје ми, овдје нема много добрих пријатеља, и сваки је вреднији од злата. Али мој кум је стиснуо петљу, и вратио се у отаџбину.

Та ријеч, помало заборављена (чешће се користи хрватска ријеч домовина), одзвања ми у ушима као звоно са цркве Светог Марка. Свако од нас носи тај топли осјећај припадности, гомиле успомена, увијек лијепих, јер некако смо успјели да се више не сјећамо ничега лошег, и памтимо само сретна времена. Заборављамо да смо били млађи, да су времена била заиста много боља и сретнија, и да би се и наш живот, као животи велике већине наших пријатеља и вршњака који су тамо остали, неповратно промијенио.

Сваки пут кад помислимо како је кафа овдје бљутава, месо безукусно, воће пластично, људи хладни и исувише формални, не мислимо да нам је лоше овдје гдје смо, већ да би нам било љепше тамо одакле смо дошли. То нас вуче себи отаџбина, наши градови и села, врућа мамина супа у суботу поподне, укус првог пољупца, мирис липе из наше улице, јагњетина са ражња, хладно пиво у топлој љетној ноћи, трећелигашка утакмица у недељу ујутро, па онда кафица и новине до ручка. Нове године, рођендани, журке, одласци на море. То нас зову преци, дједови на селу који пеку ракију, дједови у граду који читају „Политику“ и свако толико изваде из старих, похабаних новчаника неку кинту "да одведеш цуру у биоскоп", баке које су нас чувале и бескрајно вољеле.

Овдје смо, ипак, мали и безначајни. Дошли смо да измислимо рупу на саксији и топлу воду, и на наше запрепаштење открили да рупа и топла вода одавно постоје, и да "они" од "нас" немају много да науче. "Њих" не интересује то што смо ми били сретнији у нашим прошлим животима него што ће они икада да буду, што смо научили и видјели више него што ће они икада да науче и виде.
Највише нас нервира што то "њима" није јасно, и што у њиховом животу у који смо ми упали за нас има мјеста онолико колико допринесемо у доларима. Дали су нам комфор, средства за живот, пасоше, мир и ред, и њима никада неће бити јасно зашто мислимо да све то није довољно. Немајући избора, сви смо се тако прилагодили животу у иностранству. Осјећај да овдје не
припадамо и да смо странци, у туђој земљи, другачијој и понекад тешко схватљивој култури, са страним обичајима и окружени људима које не разумијемо и који нас не разумију, полако нестаје и потискује га брига за опстанак, свакодневница капитализма који меље и гази преко мртвих. Имамо све мање воље и времена да ламентирамо над прошлим животом, јер напољу чека овај
живот, такав какав је, једини који нам је преостао.

Али сваки пут кад поједем шљиву сјетим се оне мале, кржљаве пожегаче из дединог дворишта, слатке као мед, и удари ме опет носталгија, и падне ми на памет кум Небојша, и моја отаџбина. Једна једина, ненадомјестива, моја, у којој су шљиве слатке, јутра сунчана, људи весели, дјевојке лијепе, дани пуни слатког ишчекивања. У којој негдје, у некој улици која љети мирише на липе, а зими на снијег, у неком кафићу још чека мој сто, сви другари, и хладно пиво у топлој љетној ноћи. Отаџбина, у три боје мог срца.

Искрено ваш,