Краљеви војници

Чика Саво Срдановић, друг мог оца, замолио ме, пре него ћу поћи за Аустралију (средином деведесетих), да се распитам тамо, међу нашим емигрантима, да ли ико ишта зна о његовом брату Добривоју; њега су четници мобилисали и одвели у Босну у јесен 1944. Њихова мајка, баба Јока, увек је Добривоја с уздахом помињала…

Распитивао сам се међу нашим старим досељеницима у Аделајду, но они би само одмахнули руком – толико их је погинуло. Једном приликом, код наше цркве у предграђу Килкени, ступих у разговор с неким човеком. Беше слаб, имао је штаке уза се, но покрети му беху живи, а поглед јасан. Скоро да сам се изненадио кад ми рече да и он припада старој гарди. Нашао се био у источној Босни пред крај 1944.

„Прикупили смо се тамо било нас је доста, а неђе је требало презимити. Старјешине рјешише да кренемо на Тузлу, да је заузмемо. Њу су држали партизани. Нападамо, а они нам вичу: ’Предајте се! Одвешће вас Енглези у црну Африку!’ Знали су да ће неђе да нас одведу… Напад нам је застао. Био сам на положају неко време, а онда дођоше твоји Србијанци, да нас одмијене”, причао ми је тај човек кога више нисам видео. Духом беше млад и као да се и сам чудио што му је тело оронуло.

Како су стизали ти наши послератни досељеници?

Углавном под врло неповољним условима: били су обавезни да раде две године у удаљеним, пустим пределима, на изградњи пруга и других објеката, где су услови за живот били сурови. Али, нису ни имали пуно избора. Неки од њих, претходно боравећи у Немачкој, оженили су се Немицама. Ти су још добро прошли, не само што су се Немице показале као ваљане жене него и зато што овамо и није баш било прилика за женидбу. Многи су чекали десет-петнаест година да се стање промени, да би се оженили из свог рода. Истини за вољу, треба рећи да нису сви они тад, на почетку, били млади; било их је и старијих. Ови други већином беху бивши официри који су рат провели по заробљеничким логорима у Немачкој. Одлучили су се били за емиграцију чак и ако нису могли знати да ли ће своје ближње икад више видети!

Ти стари емигранти, заједно с другим нашим људима, стигоше да саграде две цркве у Аделајду (а подигли су и достојан споменик свом команданту). Ипак, побожност је била одлика мањине. Тој мањини је припадао чика Милорад, који беше редак човек. Одисао је благошћу и топлином. Не мислим да је некад био другачији, па ипак, пушку је својевремено морао узети. Причао ми је како је бициклом обилазио места око Лондона, где се нашао после рата. Улазио је у енглеске цркве, свуда су га лепо примали. И он ми је помињао Тузлу и како напад није успео. Доспео је тамо као двадесетогодишњак из Жупе Александровачке.

„Постројише нас наши официри, па објавише да је постигнут договор с Немцима, да нас ови пребаце возом у Словенију. Уместо у Словенији, завршимо у Бечу, на чишћењу рушевина.”

Испоставило се и да познаје мога рођака Драгољуба Драгу, те да су чак и друговали у Енглеској (рођак ми је био припадник Недићеве Граничне страже). На крају су обојица стигла у Аустралију. Прича како је Драгољуб радио у циглани, у Бедфорду код Лондона, а да се због ћерке преселио у Мелбурн крајем осамдесетих. Посао у циглани је био напоран, али се после десетак година све се променило; цигланa je модернизована, а Драгољуб добио ново, боље радно место.

Ишао сам у Мелбурн да видим тог свог рођака. Лепо ме је дочекао. Био је тад добростојећи пензионер. Живео је с женом у пространој кући, недалеко од ћерке и унуке. Показивао ми је старе фотографије, слику с краљем, слике с његовог венчања где су сви гости, осим једне особе, мушкарци (у Енглеској тад као да не беше девојака за Србе).

Рече да није хтео узети ничији пасош, још се води као расељено лице, без држављанства. Испричао је и како је тешко морао да ради. По дневној норми имао је да натовари, превуче ручним колицима и спакује више хиљада цигли. Питао сам га зашто никад није отишао да посети родни крај. Одговорио ми је да је он наш (Мачвански) Прњавор запамтио какав је био и да не жели ту слику да мења.

Недавно сам у разговору с мојом комшиницом Су, Енглескињом, поменуо мог покојног рођака Драгу. Пита ме за локацију циглане. Чула je, каже, да су тамо радили Италијани, није знала за Србе. Ипак ми беше мило да неко у мојој близини познаје те крајеве.

Тих неколико речи измењених са Су подстакоше ме да се сетим прошлих дана, а и да потражим информације везане за крај 1944. Пронађох да је октобра те године, у Јагодини, од јединица Српске државне страже и Српске граничне страже формиран Српски ударни корпус Југословенске војске у отаџбини, који се поступно повлачио у источну Босну и који је напослетку учествовао у поменутом нападу на Тузлу. Ту је престао да постоји.