Једна забелешка из руског заробљеништва

„Чим сам скинуо цивилно одело осетио сам да постајем обично оруђе у рукама Аустроугарске”, написао је у својим мемоарима Светислав Света Радуловић, син протојереја панчевачког Душана Радуловића и мајке Јелене Бикар, непосредно пред неизвестан и дуг ратни пут, све до Сибира.

Та прича почиње августа 1915. године, кад Светислав добија позив за војску. Бива распоређен у Бечкерек, у 29. регименту, а отуда је после двонедељне обуке требало кренути на исток.

„На железничкој станици око мене сваког је неко испраћао, а мене баш нико. Снагу су ми једино давале очеве речи при нашем последњем сусрету: ’Сине, уздај се у Бога, јер је он стално са нама’, које је заменило клопарање фургона на путу за Руски фронт.

Причало се да су Руси озбиљно зашли у непријатељску позадину, а млади Панчевац, после километара и километара, само се надао да ће се они одједном и појавити да их покупе. Тако и би. Кад пређоше Карпате, па пешке, лоше обучени и натоварени свакојаком опремом, на ивици снага и већ болесни, угледаше Русе, који спроводе млађарију од војника иза руске стрељачке линије.

„На моје велико изненађење, ту сам затекао око 600 наших људи, махом Срба. Све то десило се у 8 ујутру, тачно у време када је требало да преузмем пакет од мојих. Но, на пакет сам скоро и заборавио, много више радујући се овом заробљавању. Хвала богу, вели, Светислав, довде доспех жив и прав и реших се Аустроугарске монархије.”

Но, њу замени заробљеништво… маршеви кроз руску земљу и пешке преваљених 600 врста (око 780 километра) до Кијева. Кад стигоше до шина, јунак ове приче успева да заробљенички транспорт за Ташкент замени официрским. Све је изгледало да ће бити боље. Вагони су били шири, грејање одлично, зидови од дуплих дасака, у средини гвоздена фуруна са сулундаром и отвором на крову, а зима бивала све јача.

„Једно јутро, на велико изненађење и још веће разочарање, схватих да су наши вагони одбачени на други колосек и прикачени за неку непознату композицију. Официри су те ноћи отишли у Туркестан, а ја оста у фургону прикаченом возу за Сибир!”, бележи Светислав и ту први пут озбиљно поче да сумња да ће се жив вратити кући.

„Температура је била -40. Од зиме нисам могао да спавам, а ни да мислим. Никад у животу такву хладноћу нисам осетио, а још нас је чекала Сибирска пустара…” Тако, клацкајући кроз руску зиму, стигоше у Омск, а тамо их дочекаше бараке и жица – заробљенички логор и његови стари „станари”.

„Мора да сам изгледао као чудовиште, обрастао у браду, јер се нисам бријао од Аустроугарске. А онда међу присутнима спазих једно познато лице, лепо углађено и чисто и некако познато. Још када рече да је и он Србин, одмах га ослових. ’Јеси ли то ти, Перо?’ Ушима једва да сам поверовао, кад чух одговор. Да, то заиста беше Пера Докторовић, мој Панчевац. Изљубисмо се и он ме одведе у ’бараку Словена’, православних у којој је по руском војничком обичају одржавана строга дисциплина и ред, као у редовној војци…”

Тако двојицу Панчеваца, хиљаде километара од куће, спојише заробљеништво и руска зима у Сибиру, стоји записано међу корицама књиге сећања Светислава Свете Радуловића из Првог светског рата „Мемоари једног војника”.