Други век ХЕ Вучје

Лесковац – Доајен фотографије Томислав Петернек отворио је у галерији Народног музеја у Лесковцу изложбу под називом „Свет фотографије – хидроелектрана Вучје”. Изложено је шездесетак фотографија насталих у мају прошле и почетком ове године у прелепом крајолику реке Вучјанке, а поред Петернека, међу ауторима су и Имре Сабо, Жељко Синобад, Драган Миловановићи други.

Хидроелектрана Вучје, која представља инспирацију за бројне уметнике, 2005. је уврштена у светску баштину технике. Овакво признање стручњака у то време имало је само 65 сличних објеката. Према не баш поузданим подацима, почела је да ради 24. децембра 1903. године, на Дан ослобођења Лесковца од Турака, и после хидроелектране на Ђетињи код Ужица то је била друга хидроцентрала у Србији. Но, за разлику од ужичке која због хидролошких прилика не ради, агрегати ХЕ Вучје и данас су у функцији. Није престала са радом ни у време Другог светског рата, када је овде извршена диверзија. Укључена је у систем Електропривреде Србије и годишње произведе око четири милиона киловат-сати струје.

Најстарија хидроелектрана у Србији која још ради закорачила је пре пет година у други век. Портпарол Електродистрибуције Лесковац Небојша Станковић каже за „Политику” да је главни иницијатор и један од главних инвеститора био Ђорђе Станојевић, блиски пријатељ Николе Тесле, човек који се занимао не само за многе области технике, већ и за фотографију.

– Средства у изградњу ХЕ Вучје уложили су лесковачки индустријалци који су 1901. године основали Лесковачко електрично акционарско друштво. Оглас за набавку опреме објављен је у бројним европским новинама и електрана је почела да ради врло брзо, чак и за данашње прилике. Да би струја стигла од Вучја до Лесковца, изграђен је далековод који се сматра првим далеководом у Србији – подсећа Станковић.

Камено здање на Вучјанки представља праву архитектонску лепотицу. Ради се о јединственом комплексу који поред саме електране чине турбине, генератори и сам захват воде која стиже каналом који је уклесан у стене и представља подвиг градитеља који су камене громаде разбијали динамитом. Вода која се захвата из Вучјанке, после проласка кроз турбине, враћа се у реку, тако да је обезбеђен природни ток и јединство природе и технике.