Диња штити срце

Изузмемо ли сладолед, тешко је замислити слађи залогај у летњем периоду него оној који дају лубеница и диња. Већина људи ужива у укусу лубенице током летњих месеци, а дињу конзумира много мање људи.

Диња је зељаста биљка за коју се сматра да је потекла из Азије, која даје сочне, слатке, углавном жуте плодове. Била је позната још у древној Кини, Риму и Египту. Поред плода, у исхрани се користи и семе, а постоји много различитих сорти диња.

Плоду диње и семенкама заједничка је карактеристика да садрже бета-каротен, фолну киселину и витамин Це, а у малим количинама и витамин Е, и комплекс витамина Бе. Диња је богата минералима неопходним за нормално функционисање организма: калцијум, магнезијум, калијум, фосфор, натријум, цинк, гвожђе, бакар, сумпор.

Енергетска вредност диње је 24 килокалорија у 100 грама, па диња има примену и у дијеталној исхрани. Скоро 95 одсто плода чини вода, протеина има само један одсто, око пет и по одсто је шећера, један одсто чине биљна влакна, а има и нешто лимунске киселине и етеричног уља.

Диња је врло здрава. Одлично утиче на здравље организма и штити од кардиоваскуларних болести и старења. Подстиче нормалан рад бубрега а због високог садржаја бета-каротена, делује као антиоксиданс.

Баш као ни лубеница, ни диња није воће, већ ботанички припада поврћу. У источњачким кухињама се припрема умак или сос од диње који се углавном служи уз пилетину или рибу са роштиља, а често се диња сервира и уз месо или месне прерађевине.

Диња има велику индустријску примену, па се од ње често праве компоти и мармеладе. Један од основних састојака кашастих воћних сокова је управо диња иако се то често не наводи јасно на етикетама многих од тих производа.