Духовне песме Ненада Грујичића

Управо се појавила књига духовне поезије Ненада Грујичића „Надисати се душе”, у издању Српског културног центра из Модриче и породице Поповић из Дугог Поља. Књига је штампана поводом награде „Гајков пјеснички шешир”, коју је овај издавач, за најбоље песничко остварење на српском језику, доделио Ненаду Грујичићу за збирку поезије „Светлица” („Просвета”, Београд, 2015).

Књига „Надисати се душе” садржи шездесет четири песме распоређене у осам циклуса: „Молитвени тролист”, „Рука Божја, нетелесна”, „И душом и телом”, „Кушње”, „Дојаве”, „Даворије”, „Жеравице” и „Сунчеве пеге”. Поред нових песама, у збирци се налазе и раније Грујичићеве песме на ове теме. Међу новим налази се и „Молитва недостојнога”, испевана на стопама непознатог монаха из 14. века и по духовним зазивима Исидоре Секулић. Песма „У тмуши” исписана је у сонетном акростиху „Господи помилуј”. Ту су и песме посвећене Светом Сави, Богородици Савинској, Светој Петки и Симеону Дајбапском. Затим, песме које за предложак узимају духовне фрагменте из дела Доситеја, Лазе Костића, Иве Андрића и Радета Драинца. На линији детињег доживљаја света налазе се песме посвећене Бадњем дану, Божићу, Васкрсу и Никољдану.

Уредник књиге Миленко Поповић вели: „Пред нама је јак доживљај у потрази за смислом људског претрајавања кроз време. Ненад Грујичић пева о земној и надземној клици човекове егзистенције, пева о телу и души пред Богом. Духовне и религиозне теме натопљене су и мотивима љубави и детињства. Појављују се и историјски тренуци везани за српску традицији”.

О новој књизи „Надисати се душе” Ненад Грујичић каже: „Још у својој првој књизи 'Матерњи језик' испевао сам руковет духовних песама опчињен поезијом самом и надахнућем које је ствара. Кад поезија дотакне молитвену димензију бића, она надраста књижевност и постаје видовити ерос језика и духа. У матерњој мелодији, таква поезија созерцава суштину живота и света, дотиче саму Истину, то јест Божји принцип. Епифанијска лепота духовне првине у језику заснована је на чистоти онога који пева, на души која је спремна на опрост и покајање. У супротном, лако се уочавају примери фарисејске преваре. Духовна поезија, попут понорнице, појављује се у временима када на демонској јавној сцени владају атеистичко празноглавље и тзв. левичарско или десничарско, свеједно, булажњење бесмисла. Поезија, а поготово духовна, као највиши принцип писмености, топи дневнополитичке алатке за производњу опсена и простоте. Духовна поезија поседује светлост монашке снаге која није од овога света, али му припада”.