Траже се чобани с препоруком

Долово – Најпознатије овчаре јужног Баната, доловачке, муче многе бриге. Списак проблема почиње са јаловошћу оваца и мањком овнова, па струка упозорава да је угрожен опстанак аутохтоне расе – цигаја, на коју су Банаћани посебно поносни. Листа се наставља питањем коме продати јагњад и вуну и како пашњаке одбранити од претварања у њиве, а буде овде и предавања стручњака како би се овчари мало тргли из апатије.

Али, краљица свих проблема је несташица чобана. Стара тема, сада и са новим заплетом. Ствар је дошла дотле да и упркос чињеници да је број оваца у доловачком атару опао, са 20.000 на једва хиљаду, ни њих нема ко да чува. Није тајна да овог посла у данашње време ретко ко хоће да се прихвати, у Долову се чобани могу набројати на прсте једне руке, али је новина да се потакнути причама о великим платама појављују свакојаки кандидати, који би да „чобане”, па се овдашњи домаћини жале да је „обичног чобанина лако наћи, а правог веома тешко”.

Скрећу пажњу да је чување стоке захтеван и одговоран посао, који мало ко зна да ради, па су с правом неповерљиви, јер се чобани узимају само на препоруку. Е таквих већ годинама нема, а газда ако му нико није по вољи, онда ради сам. Но, наш саговорник Васа Трбенчин, са својих 75 лета, каже има среће, јер му чобанин ни не треба. Тако смо га и затекли на „радном месту”, у атару познатих сточара.

„Ја сам у пензији и имам времена и воље, а и здравље ме служи. И када сам радио у сеоској откупној станици, увек смо држали стоку и радили земљу. Некада је било људи којима је чобањење било посао, што би се данас рекло – било је професионалаца. Код нас су остајали и по неколико година, али сваки хоће да „загонета”, тражи веће паре, више бриге. Онда, имамо и ми обавезу. Он брине о овцама, а ми о њему. Мораш добро да га храниш, па цигаре, ракија, јер они су ту, код оваца 24 сата. Њима увек мало, нама много. Плата је данас 20 евра по грлу, па кад помножиш са 190 оваца, колико нам је стадо и не буде то мало за рад од маја до новембра и зато сам ја ту, а помажу и син и унук”, прича Трбенчин, који од „наоружања” има штап и верне пулине, па иако је природа лепа, заталасана у доловима, не пориче, уме да буде и досадно.

О послу чобана, мишљења су подељена. Газде тврде да је то добар посао, али је мало људи од поверења. До уласка Румуније у Европску унију и отуда су долазили и били на гласу као ваљана радна снага, јер су знали да музу, шишају, чак и да јагње, али и да су волели да попију чашицу више, па зафали оваца, а „немаш шта да им узмеш јер ништа немају”.

Истовремено, нико не може да одговори на питање да ли су најпре почеле да нестају овце или пашњаци, иако неки тврде да су довољно велики, али да се овце терају у Делиблатску пешчару, па и у друге општине, док овдашње ливаде зврје празне. Трбенчин са сетом прича о времену када је Долово имало највише оваца у овим крајевима, а сада једва и своје успе да напасе, јер је земља расцепкана и испресецана излицитираним пашњацима, на којима сада ничу пшеница, кукуруз, соја, сунцокрет….

„А и рачуница нам је све тања. Јагањце немамо коме да продамо, уговорене продаје нема, али има крађа, а штета није мала, јер овца на пијаци вреди око 130 евра. Ми то пријављујемо, али још нико никада није ухваћен. Проблем је и шта са вуном. Некада смо је давали за со – кила вуне, две киле соли, а сада је нико неће, па стоји док не дође за бацање. Једино још вајде има од прављења сира, дневно га буде око 20 кила и добро се продаје. Шта да кажем, боримо се. Ја ћу да радим ово док будем могао, а ови млади слабо хоће да се прихвате чобанског штапа”, вајка се Трбенчин.

Послодавци, млађе генерације маме педигриране кандидате на разне начине. Кажу, није ово тако тежак посао како се прича, већ леп и поштен. Здрав је, без стреса, у природи и на чистом ваздуху, уз домаћу храну, па и слободне дане.