„Дејтонка” је била брош на грлу града

Када је после великих, успешних пројеката добио задатак да осмисли бензинску пумпу, архитекта Марио Јобст малтене се увредио. Ипак, ставио је идеје на папир и одлучио се за препознатљиву синусоиду по којој памтимо „Дејтонку” код хотела „Хајат”, пуштену у рад 1995. као вршњакињу потписивања Дејтонског споразума. Мислио је Јобст да идеја неће ни бити прихваћена јер је сувише модерна, али сматрао је да баш тај облик таласа одражава место сусрета Саве и Дунава, место где се сипа бензин и извире енергија.

– Црвено-жута пумпа, у боји „Југопетрола”, била је пумпа репер, пумпа – знак, волим да кажем да је то био брош на грлу града. Одатле почиње Нови Београд и враћате се у стари део града. На састанку у Академији архитектуре, академик и колега Брана Митровић рекао је да није смеo да се уништи „тај мали речник архитектуре”, јер ту је било све – и дизајн, и конструкција и архитектура – каже Марио Јобст.

С променом власника пумпа је офарбана у плаво, у боју „Газпромнефта”, а потом је и срушена.

– Нису помогла ни моја писма. Деконструкција је увек бржа од конструкције – истиче разочарано Јобст. Онда је урадио и пумпу на Аутокоманди. Како су београдски храмови фудбала у близини, она је у знаку калоте, одсечка лопте. А за „Југопетролову” пумпу у Бору добио је Велику награду Улупудса 1997. године.

Присетили смо се рушења „Дејтонке” ових дана када је објављена књига „Јобст” у издању Музеја асоцијације српских архитеката, аутора Зорана Маневића који планира да објави серију о нашим архитектама. Отвара је Јобст који је радни век провео у „Енергопројекту”. Када су 1972. њих осморо дошли у ову фирму, код познате Милице Штерић, прозваше их „Миличине бебе”. Радили су млади у тимовима са искусним архитектама, а када су бебе порасле чекали су их самостални пројекти. Јобст је био ангажован за ентеријер Конференцијске дворане у Либрвилу, у Габону, хотел Калуга за очну клинику Фјодоров у Русији, спортску дворану у Кладову, зграду ЈAT-а на Новом Београду, Ју бизнис центар у Београду, чију је прву фазу потписао Милутин Гец.

– У „Ју бизнис центру” биле су предвиђене три пословне зграде, али у околини је био вишак пословног простора, па је одлучено да од три зграде две буду стамбене. Пошто је у близини Дунав, користио сам облик једра, зато што је поред конструкције, важна и симболика. Не можете да правите архитектуру, а да не размишљате шта је ту некада било. Одлучио сам се за црвену боју – црвено је у српском народу познато као „стани поглед”; црвено слово у календару, црвена на нашим фрескама – истиче Јобст.

Марио Јобст (Фото: З. Анастасијевић)

„Архитектура је најстрашнији стриптиз. Сви је гледају и коментаришу”

Када пројектује, њега занима цео културни миље. Често помиње књиге Маркеса и Павића, њихову необичну атмосферу, па сликарство Бројгела, а посећује и изложбе скулптуре, јер се ту види игра са простором. „Богдан Богдановић дао нам је на факултету да напишемо рад о архитектури. Ја сам упоредио речи Витрувија и Гропиуса са ситуацијом на архитектонском факултету. Они су сматрали да архитекта не може да не зна страни језик, а ми на факултету нисмо имали енглески ни факултативно. За тај рад добио сам максималну оцену. И за нашу професију битни су свеукупно знање, контекст, историјски поглед”, уверен је Јобст.

Значајан део његових активности заузима и мачевање. С поносом каже да је био јуниорски првак Југославије и други на сениорском такмичењу, а 1964. и члан државне репрезентације. Волео је Димина „Три мускетара” и друге романе у којима се мачеви укрштају. Тако је упознао и супругу Веру Јефтимијадес, легенду овог спорта.

Прича нам и како се дешава да га супруга ујутру упита: „Ко ти је тај Раденко. Ноћас си викао: Раденко, Раденко, пази!”

– А Раденко је мој пословођа. Мислим у сну на њега и раднике, јер су увече постављали монтажне греде, киша је пала и дизалица је почела да клизи. Одговорност је велика, архитекта мора да види и човека који ради – саветује Јобст. Додаје да млади данас долазе у сукоб са некултивисаним и агресивним инвеститорима, јер је њихов главни циљ да не кошта ништа.

– Архитектура је најстрашнији стриптиз. Сви је гледају и коментаришу. Сликари направе селекцију свог рада: ове слике ћу да продам, оне чувам за музеј, а те ћу да поклањам. Ми када направимо кућу, она је свачија и реакције су разне. Један колега ми је испричао како је са Катарином Ивановном шетао поред мојих зграда и она је рекла: „Ово су најлепше куће у Београду”. Упитах ко је та особа. Можда је професор са Ломоносова, историчарка уметности, критичар? А он рече: „А, то је моја унука од пет година!”

Најзад, ако треба да каже свој суд о „Београду на води”, наш саговорник цитира Димитрија Младеновића, професора и урбанисту са Архитектонског факултета, који предаје у Пољској.

– Он је дао студентима задатак да реше савски амфитеатар, и рекао да је за три и по месеца добио фантастичне резултате, а да ово што је код нас урађено не ваља ништа. А наш арбитар Вучић каже: „Ако господа архитекте желе да се пројектује онако како они мисле да треба, нека набаве три милијарде евра”. То никада није било, да архитекта набавља средства... Треба да се чува силуета града, а не да обала затвара све што је аутентично београдско. Ко је хтео да буде уписан у историју Београда требало је да направи Дунав град, прекопута Ратног острва где је празна, лепа површина. Ако је неко хтео да буде већи од Тита, тамо је требало да почне да гради.