Клуб љубитеља Србије

Ех, опет ја. Долазим овог јутра из маглом скривених брда у швајцарској идили о којој сам вам писала почетком године. Јуче је био леп дан и, после завршеног посла, одлучили смо да проведемо поподне на обали језера. Иако је вода у језеру била је хладна, мој супруг, који је желео да плива, одлучио је да проба. Некако је убедио и мене. Цикнула сам на први талас хладне воде под мојим стопалима и решила да само прошетам по плићаку. Уживали смо у сунчаном дану на обали, читали књиге. Ова наша „страна Швајцарија”, како је овде зову моји драги пријатељи Руси, у свему је другачија од оног што видите на први поглед.

Да бисте живели у Швајцарској морате имати мотив. Мој мотив је била љубав према мом супругу и то ме је довело овде. Све остало је неважно. Поставила сам питања себи да ли се могу уклопити. Важно је од самог почетка било да усавршим језике, немачки и француски. Са учењем језика истовремено сам се додатно образовала у медицинској области. Добро се све завршило, уклопила сам се, данас помажем људима, осећам се корисним чланом друштва. Посао, поред медицинске неге, захтева и обраду медицинских резултата и слање извештаја.

Пре неки дан на паузи на послу пришао ми је млади лекар на стажу код нас у болници. Представља ми се учтиво висок плавокоси младић и каже: „Рекле су ми колеге да си Српкиња. Много ме занима Србија.”

„Па наравно да јесам, баш ми је драго да желите да знате нешто о мојој земљи.”

„Ма не да сазнам, био сам тамо прошлог лета, на свадби код пријатеља и колеге Србина. Да ли вам је познато, Јагодина?”

„Ех”, рекох помало усхићена, „то је недалеко од мене.”

Он се насмеши са видним одобравањем и упита ме: „Је л’ можете да ми кажете шта је то слава? Реч слава изговара опет на српском. То сам видео само код вас у Србији, то нико други нема. Знаш и онда се за тај обичај спрема – кољиво (реч каже на српском). Колач, палите свећа, а после се једе печење.”

Одушевљена, кажем у себи: „Ето, још мало па научи српски”, а он ми се искрено отвори, па рече: „Има тамо једна лепа девојка (лепа девојка каже на српском) коју сам упознао прошлог лета, па бих хтео опет да је видим.”

Помислих у себи: „То… Он би да буде српски зет, па сад вредно учи српски.” Пожелех му срећу и да се ожени. А Србија му се допада јер, како каже, „све је лепо, зеленило, брда, шуме, све је питомо, има слободе”.

„Овог лета опет идем”, каже ми, а ја му у шали одговарам: „Иди и доведи то девојче овде”. На то ми он, без размишљања, још озбиљнијим тоном рече: „Волео бих да се венчамо у вашој црква (црква каже на српском), да нам свештеник стави оне круне на главе. То је исто тако лепо, тога нема код нас.”

Захвалих том разборитом младом Швајцарцу што толико воли нас и нашу земљу и кренух низ ходник. У сусрет ми иде моја драга колегиница Виржин. Рекох јој да није једина овде која се интересује за Србију.

Она се смеје и додаје: „Ускоро оснивамо клуб љубитеља Србије, има места. Чланарина је бесплатна за све оне који знају да кажу: ’Волим те.’ Рекла сам му за тебе, а он је био пресрећан кад је чуо да има неког из Србије да ради овде.”

И да вам и ово кажем, та Швајцарка Виржин и њен супруг су велики заљубљеници у нашу земљу. Виржинин супруг је пре више година боравио у мировној мисији код нас на Косову, причао јој о нашим манастирима, о Дечанима, Грачаници.

Виржин ме је упознала чим сам почела да радим. Једног од тих првих дана на мом послу. Позвала сам је да ми помогне да једну пацијенткињу окренемо на бок да бих јој променила завој и тад сам на зглобу њене шаке угледала истетовирано „Волим те” на дивном српском језику. Питала сам за то, а она ми је објаснила да јој је њен супруг истетовирао речи љубави на језику који највише на свету воли.

Виржин од тог момента, кад год ме види, не престаје да прича на француском о Србији, о оном што она зна. Рекла ми је да јој пошаљем све што могу, туристичке информације. Они воле нашу стару српску музику и забавне песме. Због ње сам текстове Галије, Звонка Богдана, Гаравог сокака и Балашевића преводила на француски. Послала сам јој брдо мејлова о туристичким занимљивостима, хотелском смештају, храни. Рекла ми је: „Ове године у октобру.”

Колега мог супруга, Ерик, исто Швајцарац, пошто има честе главобоље, сазнао је од мог супруга за манастир Острог, па је чврсто решио да овог лета са својом породицом оде на летовање у Црну Гору и поклони се Светом Василију у нади да му помогне.

Зато, молим вас, не судите о Швајцарцима преоштро, него будимо људи, како је говорио патријарх Павле, можда је наша мисија, док смо овде на Западу, као ми у Швајцарској, управо да им помогнемо да пронађу излаз. Људи у Србији траже излаз из сиромаштва и свако од нас жели да дође овде и нешто заради. Људи са Запада, као Швајцарци, траже духовно окрепљење, близину, љубав, топлину, слободу.

Свуда је присутан стрес и умор, у свакој фирми. Тачно је да су људи депресивни, да су подложни психичким обољењима, али и код нас су многи тужни и депресивни и треба им утехе и помоћи сваке врсте. Тачно је да је ова земља прескупа, сналазимо се како можемо, као и сви остали. Некад одемо у куповину у Француску, некад у Немачку, ауто нам је стар седам година, нисмо могли да купимо нови, али нас служи одлично. Понекад себи учинимо задовољство, па одемо на два три дана некуд. Не одседамо у скупим хотелима, не купујемо скупе ствари, не оптерећујем се да ли ће неко у Србији, кад ме види, рећи зашто не носим „армани”. Једино нам је важно да не изгубимо душу, да будемо здрави и нормални, а све остало како Бог уреди и дарује.

И за крај да вам кажем и ово. Пре неки дан колегиница Лујиз ме пита за ког навијам на овом првенству у фудбалу. „Нормално за Швајцарску, јер то је моја друга земља”, а она ми одговара: „Да живим у Србији, навијала бих за твоју земљу.” Жели да научи како се каже „здраво”, „глава”, „шака”. Ја јој говорим, она са потешкоћом понавља, али је упорна за сваку изговорену реч, и сва ведра ми каже: „Ето и мене код вас, у ваш клуб љубитеља Србије!”