Прогонитељ

Дошао је јуче у редакцију „Политике” наш суграђанин А. В. и испричао шта му се прексиноћ догодило на улицама Београда. Ево његовог казивања:

– Враћао сам се са посла око 20 часова кући возећи лагано своје старо, дрндаво возило. На раскрсници код Железничке болнице обишао сам аутобус који је стајао на станици, пропустио сам аутомобил са леве стране који има првенство пролаза и кренуо даље. У том трену осетио сам како се неко друго возило буквално очешало о моје. Био је то препун аутобус градског превоза који је кретао са стајалишта.

И није нека штета, помислио сам и после премишљања, секунд-две, наставио вожњу као да се ништа није догодило. Зар у хаотичним ситуацијама те појаве нису свакодневне. Боже мој, гужве су, улице уске и преоптерећене, мора народ да се чука. То се исто по ко зна колико пута догађа и у Трсту и у Солуну, па се нико не зауставља и не обазире на те ситнице. Али...

Кренуо сам лагано узбрдо Булеваром кнеза Александра Карађорђевића, према двору и у огледалу приметио исти онај аутобус који скреће са своје трасе и креће за мном. Додао сам гас. Исто је учинио и возач аутобуса. Ипак, не оптерећујући се, наставио сам даље и онда нагло скренуо возилом у једну од споредних улица. Исто то, такође нагло, учинио је и возач аутобуса дајући ми светлосне сигнале. Коначно, после километар, два, зауставио сам аутомобил. Тик уз мене стао је и аутобус. Возач је отворио врата и бујица је кренула: „Где бежиш, морамо да сачекамо полицију, ко ће да плати штету, то је био судар, како ћу ја то да правдам шефовима, возило је оштећено…” И путници у возилу су почели да гунђају: „’Ајде мајсторе вози то даље, видиш да се ништа није догодило, ко ће сада да се расправља.” Изашао сам из аутомобила и избечио на возача: „Па ваљда би ја тебе требало да јурим а не ти мене. Јеси ли, бре, ти мене ударио или ја тебе”. Одговор је био: „Али, ја сам излазио из станице…” Оба возила била су готово неоштећена, само што се на аутобусу видео траг мог црног пластичног браника у дужини и ширини хемијске оловке. Без улубљеног милиметра. На мом ауту – ни то.

Саобраћај је стао, народ у аутобусу узјогунио: „’Ајде, крените већ једном, идите негде па се расправљајте”. Возач се начас збунио, окренуо народу и процедио: „Не знам куда сада да возим”.

Ипак, сео је за машину, добацио ми, онако успут, да обавезно пођем за њим, и кренуо кривудавим уличицама док се није дохватио широког коловоза код Ортопедске болнице на Бањици. Стали смо код ВМА. Народ је незадовољан, гунђајући, напустио аутобус, а нас двојица остали смо да већамо шта ћемо даље. Предложио сам да зове полицију и да скратимо причу. А онда је он почео да се пресабира: те када ће доћи полиција, те да он има децу, да нема од чега да плати штету, те да је аутобус у приватном власништву, а шеф је немилосрдан и тако редом. Упитао сам га, помало нервозан: „Па, добро, господине, колика је то штета?” Одговорио ми је, скрушено: „Па, хиљаду динара”. Извадио сам из џепа ту хиљадарку и дао му.

На крају, замолио ме за број телефона не би ли ми јавио шта се догодило. Узео сам и ја његов број али када смо се представљали рече да се зове исто као и ја. Установили смо, затим, по презименима, да су родитељи земљаци. Тада поскочи возач као опарен да хоће да ми врати ту хиљадарку, ја тврдоглаво да нећу паре назад, да би на крају он предложио: „Е када је тако, хајдемо онда да попијемо пићенце”.

Јуче се, по договору, није јавио мој аутобуски прогонитељ – завршио је причу наш читалац о својој догодовштини.