Књижевност умире на пустом острву

Сва историјска друштва имала су своје „мудраце” који су данас потиснути на маргину збивања, јер једном високотехнократизованом друштву није потребно критичко мишљење. Последњих деценија оно је напротив систематски сузбијано и произведена је „култура без упитности”, „култура умрежавања” која ствара илузију демократизованог глобалног друштва, а заправо је заснована на искључењу критичког мишљења, каже Слободан Прошић, филозоф и дипломата, аутор књиге „Картографија нестајања” (издавач „Mediterran Publishing”, Нови Сад), у којој је покушао да скицира обрисе филозофије постглобализма. Према његовим речима, данас смо сведоци обнове фундаментализама свих боја, а они су последица феномена који је у књизи описан као губитак „вредносне теритoрије”. Тај губитак се све чешће надокнађује посезањем за реликтима прошлости. Нестанком чврстих упоришта у институцијама модерне државе многи се враћају предмодерним институцијама, верским заједницама, религији...

У књизи кажете да је хибридизација главни мото свих, па и књижевних трендова и да она отвара нове хоризонте?

То је једна теза која је прилично јеретичка за нашу књижевну сцену у којој се све више потенцира национални миље, то да књижевност има своје корене у историји нације. Француски филозоф Жак Дерида управо говори нешто супротно – да је књижевност далеко више изложена светским културним утицајима и да ми не можемо да будемо једно изоловано острво. Ниједна књижевност не живи, нити се развија на пустом острву, већ хтела то или не – она је културни хибрид. Ми смо окружени све самим хибридима, хибридним мотивима, не постоји ништа у чистом стању.

Дерида каже и да књижевни језик превазилази границе које постављају држављанство, нација...

Да, јер филозоф живи у свету идеја, а не у својој национално укорењеној забитости. Књижевност, па чак ни, рецимо, национална култура, не може да опстане без додира са осталим културама, а уколико се изолује она губи све своје сокове које је имала управо зато што је била изложена другим културама. Дакле, књижевни језик превазилази границе које постављају држављанство, нација, тло, друштвене класе и све их заједно обухвата. Његов однос са поднебљем јесте однос међусобног обухватања и не може се разлучити шта је примарније, пошто је ово друго књижевно „тло” безвремено и не припада нацији, већ „отаџбини знакова”.

Какве су шансе за локалне културе данас?

Пошто се стварају све јаче границе, културе теже да се укопавају у сопствене средине, у сопствене културне, религијске или било које друге гетое, да буду „чисте”. Данас оне имају велику шансу да се афирмишу, али то истовремено води и једној детотализацији, ослобађању од укопавања у сопствене средине.

То је, наравно, добро?

То је одлично! Зато што је тежња за „чистом” националном културом нешто што је често повезано са неком политичком идеологијом која тражи успостављање вештачких граница између људи и између култура. Та тежња може бити само ретроградна у свету у коме бујају хибриди који доприносе богатству и напретку.

Ваша је теза да је академска филозофија престала да се бави светским питањима. Каква је улога филозофије данас?

Стално се говори о смрти филозофије, о томе да филозоф више нема шта да ради, да не може да говори легитимно, да износи теорије и идеје. То је наравно почело са Лиотаровом чувеном књигом „Постмодерна ситуација” у којој је речено да је дошао крај великих наратива. Та његова теза побијана је са многих становишта касније, а најјачи аргумент против ње јесте да је та тврдња и сама подлога за један велики наратив – нихилистички. Такав помодан став постмодерне пружио је интелектуални алиби за актуелно поништавање вредности. Ја сам управо настојао да изнесем једно сасвим супротно становиште – да филозоф треба и мора да говори, јер основна функција филозофије јесте критичка. Сматрам да је недостатак критичког става, препуштање филозофије неким академским дисциплинама, нешто што нас је и довело у ову ситуацију у којој немамо одговор на многа питања. Ми више немамо критички рефлекс.

Шта подразумева критички дух како бисмо га одвојили од, на пример, широке лепеза бунта, чак и вређања свега и свакога које је завладало на друштвеним мрежама?

Критички дух не значи нихилистичко побијање свега и свачега. Све ово чиме смо запљуснути је критизерство. Кад сам говорио о критичком духу, ја сам то врло јасно у уводу у књизи рекао да недостаје критика економије, критика финансијског капитализма, критика уопште праваца развоја савременог друштва. Управо је недостатак критичког духа довео до тога да се свет суочи са економском кризом, а такво становиште заступају и многи данашњи нобеловци економисти и социолози.