Транспацифичко партнерство – економско обуздавање Кине

Војне интервенције Америци више не иду од руке као некада. Утолико је економија постала још значајније бојиште. Споразумима о слободној трговини с државама пацифичког обода и Европом САД хтеле би да протегну свој привредни домен преко два највећа океана, па тако имамо Транспацифичко партнерство (ТПП) са земљама Азије и Трансатлантско партнерство за трговину и инвестиције (ТТИП) са Европском унијом. Њихов циљ је да подупру савезништво са Старим континентом и обуздају економско и политичко ширење Кине, као што су за време хладног рата обуздавале руску војну моћ. Али, економска криза одбија гласаче од споразума о слободној трговини, за које се верује да доносе отказе и ниже плате. Зато је неизвесно и да ли ће се политичари, чак и амерички, усудити да подрже те споразуме. 

За спас своје кључне заоставштине у спољној политици Барак Обама се може уздати једино у превртљивост Хилари Клинтон и Доналда Трампа. Ако му је за утеху, то значи да му нису лоше шансе да ипак дочека ступање на снагу Транспацифичког партнерства (ТПП), споразума о слободној трговини између САД и 11 држава које заједно представљају 40 одсто глобалне привреде.

ТПП је замишљен као осовина будуће америчке доминације над економски најперспективнијим делом планете, инструмент стратешког преусмеравања Вашингтона на Пацифик као регион за који се верује да постаје новим центром света. Он би Америци гарантовао задржавање позиције највеће глобалне економије, продубио Обамин делимични отклон од војних интервенција и устоличио привредно устројавање као најпоузданији метод за америчку контролу над светским токовима. Коначно, обуздао би ривала који се на економском плану, са својом хронично рекордном стопом економског раста, назире као много снажнији и тиме, уопште узев, далеко опаснији него Русија – Кину.

ТПП би требало да у делу света где би Пекинг природно ширио своје економске везе запоседне простор у који кинеска привреда, преко ње и политички домашај, неће моћи продрети ако она не буде прихватила правила пословања у чијем дефинисању није позвана да учествује. Радије него да пусте Кинезе да склапају засебне споразуме с појединачним државама тог региона, величином своје економије намећући услове који њима одговарају, Американци су одлучили да окупе државе пацифичког обода и претворе их у брану пред даљим надирањем кинеских компанија и подједнако конкурентског политичког система који се и по интересима и по принципима разликује од оног у САД.

Кини није формално забрањено приступање споразуму. Али, није ни укључена у преговоре о њему. Пожељна ће постати тек када све буде утаначено, па јој, ако жели улаз на то гигантско тржиште, преостане само да се прилагоди уместо да диктира услове.

Бела кућа тврди да је то на опште добро. Кина збиља није на добром гласу по заштити радничких права и животне средине, што би за ових 12 држава, у областима трговине, финансијског промета и заштите интелектуалне својине, такође требало бити дефинисано ТПП-ом, и то на нивоу вишем од оног за који би се вероватно заложио Пекинг.

Али, тај ниво у првом реду не задовољава управо америчке синдикате и екологе. Против њега су у САД и левичари и десничари, убеђени да ће он олакшати отпуштања и пребацивање послова у иностранство, као што је због северноамеричког споразума о слободној трговини већ изгубљено 700.000 радних места, те да ће срозати и радничка и потрошачка права снижавајући наднице и омогућавајући протурање небезбедне робе. Чак ће ограничити и национални суверенитет. Наиме, не само што се тумачи да ће ТПП великим корпорацијама одрешити руке за јурење профита науштрб свих скрупула него ће оне моћи и да пред међународним арбитражним судовима туже државе које им својим прописима угрозе зараду захтевајући од њих више стандарде у пословању.

Упркос томе, Обама је за ТПП залегао колико и за своје крунско достигнуће у унутрашњој политици: закон о ширењу здравствене заштите. Економска криза ради, међутим, против њега, ширећи страх од споразума о слободној трговини, не само у осталим земљама које ТПП треба да обухвати, ако добије подршку тамошњих политичких елита. Неизвесно је и да ли ће иза ТПП-а стати довољно Обаминих демократа. Лидер републиканске већине у америчком Сенату Мич Меконел је већ поручио да та институција о споразуму неће ни гласати пре избора, док је Обама још на власти.

Хилари Клинтон, која је као државни секретар подржавала ТПП, сада се предомислила, схвативши колико су обични амерички радници, за разлику од њихових шефова, несклони том споразуму. И Трамп га је одбацио.

Истина, Клинтонова је казала да није задовољна обликом који је ТПП попримио, што оставља могућност да га као председница покуша преиначити и таквог прогурати. А Трамп се непрекидно предомишља око безмало свега што говори. На концу, он је стављао до знања да би против Кине могао повести и неку врсту трговинског рата, па му је у том домену ТПП, као блокада економске експанзије Пекинга, свакако близак. Утолико је Трамп, парадоксално, наследник Обамине политике да је боље ратовати економијом него оружјем.