Болесно дрво на инфузији

Судећи по ономе што смо видели јуче у Музеју града Београда, у Ресавској 40б, једном од два простора у којем ће се од петка 23. септембра одигравати овогодишњи 56. Октобарски салон (друго место дешавања је простор Културног центра Београда), посетиоци ће свакако имати широк дијапазон реакција.

Емотивни одговор на радове који ће се под окриљем теме „Љубавни занос” налазити на изложби, а које смо видели у моменту постављања, код екипе „Политике” кретао се од угодне пријатности до крајњег шока.

У оба здања излагаће укупно 67 уметника. Неки су дошли по директном позиву Дејвида Елиота,селектора ове наше најзначајније манифестације у домену визуелних уметности. А неки путем јавног конкурса, од тог броја 19 је из Србије.

Пут нас је, прво, нанео на четири просторне инсталације Маријане Васиљеве, пореклом из Бугарске, која живи у Немачкој. Шибице великог формата (три метра) до пола изгореле, фигура особе која стојећи у ваздуху с једном ногом на ивици наслона столице покушава да упали сијалицу на зиду, вертикални низ столица које се на необичан начин држе једна за другу…

– Када сам размишљала о теми мисли су ми ишле у разним правцима – о повезаности међу државама, о унутрашњој ватри којом одишу бројни односи, не само међу људима, о сећањима, о чињеници да су младе генерације потпуно отворене за ослобађање од бројних стега и терета прошлости. Да би везе међу људима успеле често морамо да учинимо и неке немогуће ствари. Отуд је балансирање у компликованим ситуацијама присутно у мојим радовима – објашњава Васиљева у паузи исписивања текста на зиду поред једне од њених скулптура.  

Џенет Лоренс, гошћа из Аустралије, и по својој природи и путем рада који представља, зрачи благошћу. Наиме, део великог бреста, дрвета које је иначе широм Европе угрожено јер га напада једна врста агресивног инсекта, постаљено је у позицију болесника, који је прикључен на инфузију и на којем се налазе завоји, из којих извирују нове биљке, углавном траве које лече.

– Оно што радим увек је у вези с тим како смо ми, као људска бића, у вези са природом. Понукана идејом да љубав траје тек тренутак, а да бол може трајати вечно, дошла сам до закључка да љубав значи и бригу, на крају и у оном конкретном смислу, негу о неком ко је болестан, а то може бити природа. Процес залечења требало би да нас испуњава срећом јер ономе ко је излечен то омогућава нови живот. Ово дрво видело је много историје, сведок је времена и заслужило је помоћ – разјашњава нам ова ауторка свој концепт, док се у позадини емитује њен видео рад на којем се уочава дисање слично оном које се може чути када је неко на апаратима за одржавање живота.   

У једној од бочних просторија група сарадника помагала је Асако Широки из Јапана да постави једну од неколико њених инсталација. Она нам каже:

– Поднаслов изложбе посебно ме је инспирисао, део текста у којем се помиње реч моменат. Он је врло битан у мојим истраживањима. Јер, у ономе што стварам осећа се снажна тензија тренутка, он је сублимација различитих модела путем којих су повезане моје скулптуре, које углавном стоје у простору самостално, подржава их сопствена тежина. Тако је неколико елемената састављено у један, тренутак у којем се то дешава је врло фрагилан, настајање и нестајање су малтене спојени. А тако је то и у љубави – искрена је Широки чији се радови састоје од различитих делова намештаја који лебде у простору или су међусобно повезани.

На крају, дошли смо и до садржаја који би се могао окарактерисати као узнемирујући. Наиме, у једној од просторија постављена је следећа сцена: реч је о реминисценцији на дневну собу, у којој се чује једна од песама познате групе „Аба”, док је о лампу која се у њој налази обешено тело пса, који је задављен.

Како нам је одмах на почетку разговора рекао Виа Левандовски, уметник из Немачке, реч је о животињи која је умрла природном смрћу, над којом није учињено насиље и која је за ову прилику препарирана. Како додаје, његова идеја сеже дубоко у интиман породични простор, у којем љубав може попримити мрачне тенденције.

– Она се лако претвори у мржњу или освету. То се често дешава у породичним драмама. Сцена је, слажем се са вама, брутална, али тако се то дешава у породицама за које то нико не би рекао док се не открије истина. Замислите, у том смислу, да вам комшија убије пса? То је јасан знак мржње и задирања у вашу породицу – каже Левандовски, којег потом питамо где сматра да је граница која не сме да се пређе, будући да се насиље дешава  и над људима, због чега би неко могао да се запита да ли би он био спреман да на исти начин у истој овој ситуацији обеси и тело човека како би указао на своју поенту?

– То је добро питање. То не бих урадио. А не бих ни могао, јер постоје закони који уређују шта се може или не са телима људи који су умрли. Уосталом, у природњачким музејима широм света имате бројне животиње које су препариране и постављене у различите сцене из њиховог живота – закључује уметник.