Миљеници владике Филарета

Многи су се изненадили када је Епархија рашко-призренска, поздрављајући одлуку Војислава Коштунице да иде на ванредне изборе како би се добила нова влада чији ће основни задатак бити борба, у свом саопштењу констатовала: „У том смислу досадашња политика ДС и Г17 Плус, који су својим деловањем потврдили спремност на одрицање од дела државне територије, тиме нарушавања и Устава Србије, мора од стране српског бирачког тела бити на адекватан начин вреднована и стављена далеко од позиција власти.”

Владика Артемије је одмах прозван да се сврстао уз ДСС и СРС, а многи су овакав његов став видели као грубо мешање цркве у политику. Међутим, и пре председничких избора и проглашења независности Косова, Артемије није био благ у својим изјавама према Борису Тадићу, министру одбране Драгану Шутановцу када је у питању њихова политика према јужној српској покрајини.

Српска православна црква је још почетком деведесетих година прошлог века саборском одлуком изричито наложила свештеним лицима да се не ангажују страначки, јер се то противи самом бићу цркве која је израз и пројава једног бога оличеном у Светој тројици. У пракси, ипак, многи епископи и свештеници нису само подржавали више или мање отворено једну или другу политичку опцију, већ су и оснивали политичке странке. Такав случај је сада већ заборављене Светосавске странке коју је предводио протојереј др Жарко Гавриловић.

На почетку вишестраначја, поједине владике и свештеници су се директно ангажовали у Српском покрету обнове. Али, када су у јесен 1996. неки предлагали да се и СПЦ прикључи тадашњој опозиционој коалицији „Заједно”, Вук Драшковић је био против. Рекао је да не жели да „Србија буде православни Иран”.

И у време када је требало да се оконча рат у Босни 1995, епископат СПЦ није био јединствен. „Прекодринске владике” су имале супротан став од патријарха Павла и противиле су се да руководство са Пала да овлашћења за потписивање Дејтонског споразума.

И уочи избора 2000. године, иако је већина епископа била за мирне демократске промене, владика Филарет је отворено подржао Слободана Милошевића. Мада се покајао и на сабору затражио опроштај за овај свој поступак, епископ милешевски је и на последњим председничким изборима имао своје политичке „миљенике”. Подржао је Милутина Мркоњића из СПС и Велимира Илића из НС. Иако се СПЦ уочи избора поводом спекулација огласила и поручила да не подржава ниједну страначку опцију, епископ Филарет, који је и члан Светог синода, појавио се на завршном предизборном митингу Велимира Илића у Београду.

М. С. П.

--------------------------------------------------------

Болно питање начина богослужења

Недавни штрајк глађу тројице свештеника у Чачку поново је указао на најболније питање, начина служења Свете литургије, око којег нема јединства у СПЦ. Зато ће ово за сада нерешено питање вероватно бити једно од главних на Светом архијерејском сабору који почиње 14. маја.

(/slika2)На прошлогодишњем мајском сабору 21 епископ је био за очување досадашњег начина служења литургије, док је 16 владика заговарало реформу главне службе у православној цркви која је већ тихо спроведена у многим епархијама.

Сабор је тада наложио Комисији за проучавање литургијских питања да настави рад уз консултовање праксе и духовног искуства осталих помесних цркава. У Комисији која је основана 6. октобра 2006. године су митрополит загребачко-љубљански Јован (председник), епископ канадски Георгије, епископ жички Хризостом, епископ бачки Иринеј, епископ бихаћко-петровачки Хризостом и епископ браничевски Игњатије. Резултати рада овог шесточланог тела јавности још увек нису познати.

До коначне одлуке сабор СПЦ је заузео став. „У међувремену, док се не дође до прихватања резултата рада Комисије у свим епархијама Српске православне цркве у погледу служења Свете литургије и других богослужења држати се вековног поретка наше цркве”. Нажалост, ова одлука није поштована или се од епископа до епископа тумачила различито у зависности на које делове предања се позива.

Током целе прошле године на страницама црквене штампе водила се теолошка полемика у којима је било и варница за и против реформе свете литургије. Епископи бањалучки Јефрем, канадски Георгије и банатски Хризостом заузели су став да се треба држати светог предања и постојећег богослужбеног поретка. Насупрот њима углавном је био, иако не усамљен у свом став, умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић). Верници су епископе сходно које ставове заступају по овом питању поделили на на „благочестиве” и „новотарце”.

Противници реформе литургије (скраћивање службе, отворене царске двери, читање олтарских молитава наглас, често причешћивање без исповести...) поручују да овде није реч о поновном увођењу древног богослужбеног типика, већ о „напредном посветовњачењу које се спроводи у рационалистичко-просветитељском духу”. У полемици са „новотарцима”, како противници реформе називају епископе који су за литургијску обнову често се позивају на грчког митрополита Јеротеја (Влахоса) који поручује: „Реформа спољашње богослужбене праксе без унутрашње обнове хришћана је јалова”.

-----------------------------------------------------------------------

Да ли постоји „босански лоби”

Пошто се рад СПЦ у Светом синоду али и на Сабору одвија мимо увида шире јавности, одувек су постојале спекулације о разним поделама у цркви. Тако се пре две године говорило да српском црквом дрма „босански лоби” и да они траже повлачење патријарха. Чињеница да је скоро половина српских архијереја родом из Босне не значи да су они јединствени о свим питањима у цркви.

У време грађанских ратова на простору бивше Југославије било је оних који су владике делили на „јастребове” и „голубове”.

Када је потезано питање могуће посете папе Београду епископи су се сами својим изјавама сврставали за и против. Због посете Ватикану и честим контактима са РКЦ владика Лаврентије, митрополити загребачко-љубљански Јован и црногорско-приморски Амфилохије, епископ бачки Иринеј, епископ браничевски Игњатије су зарадили епитет „екуменисти”.

У књизи „Патријарх Павле – биографија” историчарка др Радмила Радић о поделама у СПЦ пише: „Различитих струја је увек било у епископату и оне су се у тишини бориле за превласт у Патријаршији. У прошлости се често говорило о нетрпељивости између тзв. пречанских и србијанских владика, у новије време је помињан утицај прекодринских владика, не треба заборавити ни интересе владика из дијаспоре итд. Превагу је обично добијала она страна која је успела да се приближи патријарху или да држи под контролом рад Синода. То је посебно било важно у ситуацијама када су се очекивале промене у цркви”.

М. С. П.