Нема излаза из задимљене просторије

„Пасивно пушење” наслов је најновијег драмског текста Небојше Ромчевића. Прича прати судбину Србина који покушава да кћерки однесе сарме у далеки свет и постане терористички вођа вољом компјутера. Представу је режирао Егон Савин, а биће премијерно изведена у суботу увече 8. октобра у 19.30 сати на сцени „Бата Стојковић” Звездара театра, који уједно започиње и нову 32. сезону. Костимограф је Јелена Стокућа, сценограф Весна Поповић, а у глумачкој екипи су Александар Ђурица, Радослав Миленковић, Младен Андрејевић и Марко Баћовић. Небојша Ромчевић предаје Историју јужнословенског позоришта и драме на Факултету драмских уметности у Београду, а иза себе има бројне драмске комаде, међу њима: „Лаки комад”, „Проклети Ковалски”, „Каролина Нојбер”, „Парадокс”, „Брод љубави”, „Оговарање”…

Пасивно пушење је невољно удисање дуванског дима и оно убија из друге руке. Које асоцијације кријете иза наслова комада „Пасивно пушење”?

Пасивно пушење јесте пушење из друге руке. Пасивно пушење је ово што нам се историјски догађа. Ми се трујемо док други пуше. Питање наше одговорности уопште се и не поставља. Ту смо где смо и немамо куд из ове задимљене просторије. Никада нисмо постали господари сопствене судбине, она је увек била компромис наших пустих жеља и интереса великих играча. Наша судбина долази из друге руке, баш као пасивно пушење. Наша велика љубав према самима себи и значај који себи дајемо у некаквој глобалној игри је само криво огледало наше митоманије: можда није ни то лоше јер мислим да су мали народи заправо са бољом перспективом него велики, јер имају и мање проблеме и обрнуто. Можда желимо да наш глобални значај искажемо стварањем глобалних проблема, као хиперактивно дете жељно пажње.

Драма „Пасивно пушење” смештена је у жанр надреалне терористичке комедије која прича о страху, параноји, корупцији...  Шта се, заправо, десило када је ваш Србин пожелео да „понесе сарме ћерки која живи у иностранству”?

Србин покушава да одговори на оно што се од њега тражи. А од њега траже час да буде политички коректан, час да буде десно, па лево оријентисан, да буде постмодеран, али и искључив. Ради се о нашем комичном покушају да удовољимо захтевима, потпуно дезинтегрисане европске мисли. Не зна се ни ко смо ми, ни шта је Европа. Идеја почива на забуни самодефинисања Европе. Шта је Европа не само у трговинском, него и у филозофском, социолошком смислу? Израслина на телу Америке? У тој великој конфузији се чују час тактови валцера, час твиста, час кан-кана, а ми покушавамо да ухватимо корак у тој кореографији... Шта се деси када Србин одлучи да однесе сарме ћерки која студира у далеком свету...? То је заправо прича комада... А онда се приликом форензичке анализе сарми испостави да је направљена од меса угрожених јужноамеричких животиња старог 20 година. То је слика наших „домаћих специјалитета”.

Драма „Пасивно пушење” настала је после вашег немилог искуства пре десетак година на аеродрому „Шарл де Гол” у Паризу када сте ухапшен због замене идентитета… Какво је, заправо, ваше искуство са Европском унијом.

То је административни левијатан. Поред вашег имена засветли звездица и ваш живот може да крене потпуно неочекиваним током. Коначно, бриселска хиперадминистрација неће моћи да опстане у овом виду и очекујем да ће и формално бити доминирана од стране неколико великих земаља. Немачке пре свега, али и Америке која преко НАТО-а и банкарског система врши пресудан утицај. На крају ће опет морати да дође до неке врсте пресабирања, односно да ће неке друге озбиљне нације морати Немачкој да пруже отпор, ту типујем пре свега на Француску, Италију... Пошто је Енглеска већ искочила из воза. Тако да ће се историја поновити, јер је у питању стална игра доминације. Мислим да је идеја европске нације као некакве будућности заправо одјек покушаја који смо ми имали са Југославијом и да је историјска неминовност да ће то опет доспети до одређене кризе и дезинтеграције. Историја не познаје овакав покушај. Посебно из разлога што је Европа изгубила на значају, није више битан играч. Игре се одвијају између Кине, Русије, Индије, Америке... А Европа је све ближа утопији коју ће сахранити њене сопствене заблуде, пре свих идеје да ће економски интереси превладати све остале. То су и заблуде либералног капитализма чију агонију пратимо већ више од десет година. Апсолутно не могу да замислим како ће Европа опстати, јер не можемо да пренебрегнемо расну, верску или културну компоненту која на крају увек заигра, а која ће мигрантским таласима бити само додатно заоштравана.

Ваш драмски узор је Есхил. Он је све што ви, како кажете, нисте. На шта се то у вашем случају конкретно односи?

Есхил је као извор најчистије воде у историји књижевности. Само песак, вода и сунце. Та једноставност и дубина Есхилове мисли, тај свет оштрих сенки и граница ствари само ту постоји као недвосмислен. Све што се дешавало након Есхила је било гајење сумње да би се стигло до потпуног безнађа. Иако је Есхил религиозан у суштинском смислу питање је да ли су одбацивање религије, атеизам, агностицизам, скептицизам оставили превелику празнину која се ничим не може попунити осим очајањем. Наравно да ми више нисмо способни да верујемо и на томе највише завидим Есхилу, да будемо суштински уверени да свет има смисла и сврху. Можда је отровни цинизам, као облик интелектуалне капитулације,заслужан за такво стање духа. Страх да не испаднемо наивни нас је довео до тога да испаднемо глупи.

Сматрате да културна политика у Србији није дефинисана, да се код нас култура доживљава као шести прст или камен у ципели. Не чини ли вам се да су се српски интелектуалци повукли. Међу њима и ви?

Ми постојимо али не можемо да причамо ако нас нико ништа не пита. Причам кроз оно шта пишем. Ускоро ће бити и премијера филма „Стадо” у режији Николе Које, за који сам писао сценарио, па ћете видети да и те како имам шта да кажем. Очигледно је да је тренутна клима у јавности окренута унисоности и поново је диктирана из једног центра размишљања. Тај центар размишљања је премијерски кабинет који је наткрилио све остале. У овој позицији смо већ били деведесетих. Мени са оволико година досадило је да поново играм исту игру и да понављам исте ствари о штетности једноумља, о погубним последицама губљења личног става и ентузијазма за потчињавање власти. Интелектуалци нису локомотиве, они нису људи који вуку народ. Никад нису ни били, они су људи који би требало да инспиришу друге на другачије мишљење и дијалог. Није посао интелектуалца да буде у праву, већ да покаже опције размишљања, дакле да покуша да ослободи људе од терора већине и да их охрабри да имају сопствени став о свакој ствари. Наравно, да бисте имали сопствени став морате мало и да радите на себи, ту не може ниједан интелектуалац да вам помогне. Сваки појединац за себе доноси одлуку да ли ће кроз живот проћи као камен кроз воду, недирнут, или ће доћи до некакве размене са средином, научити се нечему, макар хуманости, емпатији, солидарности. Не мора свако да буде филозоф, али свако мора да се потруди да би се разликовао од животиње.