Nema izlaza iz zadimljene prostorije

„Pasivno pušenje” naslov je najnovijeg dramskog teksta Nebojše Romčevića. Priča prati sudbinu Srbina koji pokušava da kćerki odnese sarme u daleki svet i postane teroristički vođa voljom kompjutera. Predstavu je režirao Egon Savin, a biće premijerno izvedena u subotu uveče 8. oktobra u 19.30 sati na sceni „Bata Stojković” Zvezdara teatra, koji ujedno započinje i novu 32. sezonu. Kostimograf je Jelena Stokuća, scenograf Vesna Popović, a u glumačkoj ekipi su Aleksandar Đurica, Radoslav Milenković, Mladen Andrejević i Marko Baćović. Nebojša Romčević predaje Istoriju južnoslovenskog pozorišta i drame na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a iza sebe ima brojne dramske komade, među njima: „Laki komad”, „Prokleti Kovalski”, „Karolina Nojber”, „Paradoks”, „Brod ljubavi”, „Ogovaranje”…

Pasivno pušenje je nevoljno udisanje duvanskog dima i ono ubija iz druge ruke. Koje asocijacije krijete iza naslova komada „Pasivno pušenje”?

Pasivno pušenje jeste pušenje iz druge ruke. Pasivno pušenje je ovo što nam se istorijski događa. Mi se trujemo dok drugi puše. Pitanje naše odgovornosti uopšte se i ne postavlja. Tu smo gde smo i nemamo kud iz ove zadimljene prostorije. Nikada nismo postali gospodari sopstvene sudbine, ona je uvek bila kompromis naših pustih želja i interesa velikih igrača. Naša sudbina dolazi iz druge ruke, baš kao pasivno pušenje. Naša velika ljubav prema samima sebi i značaj koji sebi dajemo u nekakvoj globalnoj igri je samo krivo ogledalo naše mitomanije: možda nije ni to loše jer mislim da su mali narodi zapravo sa boljom perspektivom nego veliki, jer imaju i manje probleme i obrnuto. Možda želimo da naš globalni značaj iskažemo stvaranjem globalnih problema, kao hiperaktivno dete željno pažnje.

Drama „Pasivno pušenje” smeštena je u žanr nadrealne terorističke komedije koja priča o strahu, paranoji, korupciji...  Šta se, zapravo, desilo kada je vaš Srbin poželeo da „ponese sarme ćerki koja živi u inostranstvu”?

Srbin pokušava da odgovori na ono što se od njega traži. A od njega traže čas da bude politički korektan, čas da bude desno, pa levo orijentisan, da bude postmoderan, ali i isključiv. Radi se o našem komičnom pokušaju da udovoljimo zahtevima, potpuno dezintegrisane evropske misli. Ne zna se ni ko smo mi, ni šta je Evropa. Ideja počiva na zabuni samodefinisanja Evrope. Šta je Evropa ne samo u trgovinskom, nego i u filozofskom, sociološkom smislu? Izraslina na telu Amerike? U toj velikoj konfuziji se čuju čas taktovi valcera, čas tvista, čas kan-kana, a mi pokušavamo da uhvatimo korak u toj koreografiji... Šta se desi kada Srbin odluči da odnese sarme ćerki koja studira u dalekom svetu...? To je zapravo priča komada... A onda se prilikom forenzičke analize sarmi ispostavi da je napravljena od mesa ugroženih južnoameričkih životinja starog 20 godina. To je slika naših „domaćih specijaliteta”.

Drama „Pasivno pušenje” nastala je posle vašeg nemilog iskustva pre desetak godina na aerodromu „Šarl de Gol” u Parizu kada ste uhapšen zbog zamene identiteta… Kakvo je, zapravo, vaše iskustvo sa Evropskom unijom.

To je administrativni levijatan. Pored vašeg imena zasvetli zvezdica i vaš život može da krene potpuno neočekivanim tokom. Konačno, briselska hiperadministracija neće moći da opstane u ovom vidu i očekujem da će i formalno biti dominirana od strane nekoliko velikih zemalja. Nemačke pre svega, ali i Amerike koja preko NATO-a i bankarskog sistema vrši presudan uticaj. Na kraju će opet morati da dođe do neke vrste presabiranja, odnosno da će neke druge ozbiljne nacije morati Nemačkoj da pruže otpor, tu tipujem pre svega na Francusku, Italiju... Pošto je Engleska već iskočila iz voza. Tako da će se istorija ponoviti, jer je u pitanju stalna igra dominacije. Mislim da je ideja evropske nacije kao nekakve budućnosti zapravo odjek pokušaja koji smo mi imali sa Jugoslavijom i da je istorijska neminovnost da će to opet dospeti do određene krize i dezintegracije. Istorija ne poznaje ovakav pokušaj. Posebno iz razloga što je Evropa izgubila na značaju, nije više bitan igrač. Igre se odvijaju između Kine, Rusije, Indije, Amerike... A Evropa je sve bliža utopiji koju će sahraniti njene sopstvene zablude, pre svih ideje da će ekonomski interesi prevladati sve ostale. To su i zablude liberalnog kapitalizma čiju agoniju pratimo već više od deset godina. Apsolutno ne mogu da zamislim kako će Evropa opstati, jer ne možemo da prenebregnemo rasnu, versku ili kulturnu komponentu koja na kraju uvek zaigra, a koja će migrantskim talasima biti samo dodatno zaoštravana.

Vaš dramski uzor je Eshil. On je sve što vi, kako kažete, niste. Na šta se to u vašem slučaju konkretno odnosi?

Eshil je kao izvor najčistije vode u istoriji književnosti. Samo pesak, voda i sunce. Ta jednostavnost i dubina Eshilove misli, taj svet oštrih senki i granica stvari samo tu postoji kao nedvosmislen. Sve što se dešavalo nakon Eshila je bilo gajenje sumnje da bi se stiglo do potpunog beznađa. Iako je Eshil religiozan u suštinskom smislu pitanje je da li su odbacivanje religije, ateizam, agnosticizam, skepticizam ostavili preveliku prazninu koja se ničim ne može popuniti osim očajanjem. Naravno da mi više nismo sposobni da verujemo i na tome najviše zavidim Eshilu, da budemo suštinski uvereni da svet ima smisla i svrhu. Možda je otrovni cinizam, kao oblik intelektualne kapitulacije,zaslužan za takvo stanje duha. Strah da ne ispadnemo naivni nas je doveo do toga da ispadnemo glupi.

Smatrate da kulturna politika u Srbiji nije definisana, da se kod nas kultura doživljava kao šesti prst ili kamen u cipeli. Ne čini li vam se da su se srpski intelektualci povukli. Među njima i vi?

Mi postojimo ali ne možemo da pričamo ako nas niko ništa ne pita. Pričam kroz ono šta pišem. Uskoro će biti i premijera filma „Stado” u režiji Nikole Koje, za koji sam pisao scenario, pa ćete videti da i te kako imam šta da kažem. Očigledno je da je trenutna klima u javnosti okrenuta unisonosti i ponovo je diktirana iz jednog centra razmišljanja. Taj centar razmišljanja je premijerski kabinet koji je natkrilio sve ostale. U ovoj poziciji smo već bili devedesetih. Meni sa ovoliko godina dosadilo je da ponovo igram istu igru i da ponavljam iste stvari o štetnosti jednoumlja, o pogubnim posledicama gubljenja ličnog stava i entuzijazma za potčinjavanje vlasti. Intelektualci nisu lokomotive, oni nisu ljudi koji vuku narod. Nikad nisu ni bili, oni su ljudi koji bi trebalo da inspirišu druge na drugačije mišljenje i dijalog. Nije posao intelektualca da bude u pravu, već da pokaže opcije razmišljanja, dakle da pokuša da oslobodi ljude od terora većine i da ih ohrabri da imaju sopstveni stav o svakoj stvari. Naravno, da biste imali sopstveni stav morate malo i da radite na sebi, tu ne može nijedan intelektualac da vam pomogne. Svaki pojedinac za sebe donosi odluku da li će kroz život proći kao kamen kroz vodu, nedirnut, ili će doći do nekakve razmene sa sredinom, naučiti se nečemu, makar humanosti, empatiji, solidarnosti. Ne mora svako da bude filozof, ali svako mora da se potrudi da bi se razlikovao od životinje.