Пакао „новог дивног света”

Инспирисани „Хрватском рапсодијом” Мирослава Крлеже (1917), формално необичном лирско прозном делу у драмској техници, чија се радња одвија током Првог светског рата, у вагону треће класе мађарске железнице, у Хрватској измученој ратом и болестима, Себастијан Хорват и Милан Марковић Матис су написали савремени сценски текст. Основне околности материјално и духовно исцеђене Хрватске су ту блиске Крлежи, али је у тексту представе друштвена проблематика продорно актуелизована. Фокус је на темама незапослености у данашњој Хрватској, масовном одласку младих и талентованих људи из земље, ужареним проблемима с емигрантима. Сценски текст је више драмски него што је то Крлежин, чији су актери бројнији и разуђенији, више гласови једног колективно скапавајућег тела. У представу су уведени архетипски ликови, чланови једне породице, налик Глембајевима, а они носе имена глумаца, што је у складу с редитељским приступом, театрализованим, повремено експресионистичким, језиком који умешно уплиће стварност и фикцију.

Хорватова успешна представа, препуна знакова, садржајна и изражајна, почиње призорима из грађанског салона који исијава глембајевштину, позерску самодовољност више класе. Актери се припремају за обед који послужује Слуга, сурово третиран (Давор Јурешко). Радња се одвија око великог стола, деца около безбрижно трчкарају, у позадини се чује блага клавирска музика и звуци пуцкетања плоче са грамофона који буде осећања умирујуће носталгије. Зид трпезарије украшава огромна слика митског призора Европе на леђима бика (сценографија Јирген Кирнер). Овако постављена сцена наслућује да је реч о затишју пред буру, еху оне Шекспирове.

У структури представе су важне сцене „позоришта у позоришту”, вишезначни метатеатарски призори, постојано уткани у радњу, од првог играног призора, када деца, коју изврсно играју одрасли глумци, Кћи (Јелена Лопатић) и Син (Деан Кривачић), изводе лирски почетак Крлежине „Хрватске рапсодије”. То уметање се може схватити као аутоироничан одговор аутора на забрану права коришћења овог Крлежиног дела у представи, од стране Хрватске академије знаности и уметности, због чега је наслов постао „Над гробом глупе Европе”.

У другој сцени позоришта у позоришту, Отац (Дражен Микулић) брутално тера своју размажену децу да играју гладне и болесне јаднике, да ждеру шпагете са пода, како би научили да цене благодети које имају. Овај игроказ схватамо као метатеатарски призор са значењем да позориште антиципира будућност, али и да нас учи како ваља живети, у скромности и самосвести. У каснијем призору театра у театру, позориште се указује као изобличавајуће огледало стварности. Глумци представљају изоштрено апсурдне ситуације разговора за посао чистачице у КБЦ Ријека, као одговор на тмурну хрватску стварност распомамљене незапослености. На Хорватовој сцени се без упозорења мешају стварност и фикција, више се не зна где су њихове границе, што разумемо метафорички, као одраз друштвеног расула.

Све суновратнији хаос ће кулминирати у сцени бродолома која почиње изговарањем стихова из Шекспирове „Буре”, Калибановим речима којима он куне колонизаторе што су га научили језику насиља. Његово такође метатеатарско увођење тумачимо у контексту постколонијализма, разматрања сложене проблематике данашње мигрантске кризе на коју се Хорват у више наврата луцидно осврће. Након Калибановог гневног говора, по сцени се разлива бурно експресивни призор потопа у којем се сценографија раставља, слика Европе се свлачи, остављајући иза себе само голи сиви зид. Уз све јаче, ритуалне звуке бубњева, актери умазани блатом силазе у понор варваризма, анархије, одсуства разума, преплављујућег насиља и разузданог секса. Ову снажну сценску слику схватамо као пројекцију таме која све више гризе савремену Европу, преплављену избеглицама и насиљем терориста, можда симболичких потомака Калибана које су Европљани колонизовали.

Неупрљана Калибанова земља, митски рај где су се ови бродоломници насукали, тај хакслијевски „дивни нови свет” је пакао у пракси зато што цивилизација говори језиком насиља, потчињавања слабијих зарад личних интереса. Дивља забава је завршена, Хорватови ликови се враћају за сто разореног дома, умрљани блатом, као да се ништа није десило, спремни да наставе циклус неумољиве историје, да се врате у зачарани круг понављања једне исте трагедије.