Са јатом или без њега

У пр­вим де­це­ни­ја­ма 19. ве­ка срп­ски на­род је по­чео ре­ша­ва­ти кључ­ни кул­ту­ро­ло­шки про­блем – пи­та­ње књи­жев­ног је­зи­ка по­мо­ћу ко­јег ће се опи­сме­ни­ти и на­ци­о­нал­но хо­мо­ге­ни­зо­ва­ти ста­нов­ни­штво са срп­ског је­зич­ког про­сто­ра. У то вре­ме већ је са­свим пре­вла­да­ла и До­си­те­је­ва и Ву­ко­ва иде­ја да се у осно­ви бу­ду­ћег књи­жев­ног је­зи­ка мо­ра на­ћи срп­ски на­род­ни је­зик, али се бор­ба во­ди­ла око из­бо­ра ди­ја­лек­та ко­ји ће пре­у­зе­ти ту слу­жбу. Док се Вук за­ла­гао за кон­цеп­ци­ју у ко­јој би се у осно­ви­ци књи­жев­ног је­зи­ка на­шао ис­точ­но­хер­це­го­вач­ки ди­ја­ле­кат, срп­ски ин­те­лек­ту­ал­ци из да­на­шње Вој­во­ди­не ин­си­сти­ра­ли су да ту функ­ци­ју пре­у­зме шу­ма­диј­ско-вој­во­ђан­ски ди­ја­ле­кат.

Нај­ви­дљи­ви­ја и сим­бо­лич­ки нај­зна­чај­ни­ја раз­ли­ка из­ме­ђу ових но­во­што­кав­ских ди­ја­ле­ка­та би­ла је ве­за­на за раз­ли­чи­те из­го­во­ре, тј. за раз­ли­чи­те гла­сов­не за­ме­не што су се раз­ви­ле на ме­сту не­ка­да­шњег во­ка­ла јат, ко­ји је из на­род­ног је­зи­ка не­стао у 14. ве­ку. Док је ис­точ­но­хер­це­го­вач­ки ди­ја­ле­кат ије­кав­ски (ди­је­те, дје­ца/ђе­ца), шу­ма­диј­ско-вој­во­ђан­ски при­па­да екав­ском из­го­во­ру (де­те, де­ца).
У пред­го­во­ру Срп­ском рјеч­ни­ку (1818) Вук Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић је из­нео сво­ју ар­гу­мен­та­ци­ју у при­лог се­лек­ци­ји ис­точ­но­хер­це­го­вач­ког ди­ја­лек­та за осно­ви­цу срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, по­зи­ва­ју­ћи се при то­ме на пи­та­ња ње­го­ве рас­про­стра­ње­но­сти и зна­чај­не књи­жев­не тра­ди­ци­је, оли­че­не пр­вен­стве­но у на­род­ној и ду­бро­вач­кој књи­жев­но­сти. Ре­ак­ци­ја на ова­кав Ву­ков из­бор ме­ђу вој­во­ђан­ским Ср­би­ма мо­гла се све­сти на јед­ну реч: не­за­до­вољ­ство. Сто­га су срп­ски фи­ло­ло­зи по­че­ли осми­шља­ва­ти књи­жев­но­је­зич­ко ре­ше­ње ко­је би за­до­во­љи­ло све срп­ске ин­те­лек­ту­ал­це, не фа­во­ри­зу­ју­ћи ни­ти је­дан од два нај­ра­зви­је­ни­ја срп­ска ди­ја­лек­та, и исто­вре­ме­но хо­мо­ге­ни­зу­ју­ћи срп­ску на­ци­ју у на­ста­ја­њу.
Нај­о­ри­ги­нал­ни­је ре­ше­ње на­ја­вио је ван сво­га нај­зна­чај­ни­јег де­ла Са­ло де­бе­ло­га је­ра ли­бо азбу­ко­про­трес (1810) већ Са­ва Мр­каљ, кроз мар­ги­нал­ну на­по­ме­ну уз јед­ну сво­ју пе­сму, у ко­јој до­пу­шта дво­стру­ко чи­та­ње сло­ва јат (ѣ) ко­је је још увек чу­вао у пи­са­њу: „Мо­је ѣ мо­же Сре­мац век­ши­ном као Е из­го­ва­ра­ти“. Од ово­га пра­во­пи­сног ре­ше­ња Мр­каљ је од­у­стао у Са­лу де­бе­ло­га је­ра, у ко­јем је – бу­ду­ћи да је био ије­ка­вац сло­во јат кла­си­фи­ко­вао ме­ђу су­ви­шна „мно­го­звуч­на пи­сме­на“, ко­ја озна­ча­ва­ју ви­ше гла­со­ва (је тј. ије) и ко­ја тре­ба од­стра­ни­ти из бу­ду­ће срп­ске азбу­ке.
Иде­ју о чу­ва­њу сло­ва јат у срп­ској ћи­ри­ли­ци нај­до­след­ни­је и нај­ду­же чу­вао је и раз­ви­јао да­нас по­ма­ло за­бо­ра­вље­ни Јо­ван Су­бо­тић, чу­ве­ни срп­ски књи­жев­ник, по­ли­ти­чар и на­уч­ник. Је­дан од нај­зна­чај­ни­јих Ср­ба 19. ве­ка, као ис­ку­сан и вешт по­ли­ти­чар, уви­део је да чу­ва­ње сло­ва ѣ обез­бе­ђу­је срп­ско на­ци­о­нал­но је­дин­ство у пи­са­ној фор­ми књи­жев­ног је­зи­ка и спре­ча­ва ја­ло­ве и бес­по­треб­не по­ле­ми­ке по пе­ри­о­ди­ци. Иако је био је­дан од нај­и­стак­ну­ти­јих чла­но­ва Ма­ти­це срп­ске и уред­ник ње­ног Срп­ског ле­то­пи­са, Су­бо­тић је при­хва­тио с вре­ме­ном Ву­ко­ву ћи­ри­ли­цу, али је њој са ја­сним на­ци­о­нал­ним ци­љем при­до­дао и 31. сло­во. На­и­ме, у од­но­су на ву­ков­ску гра­фи­ју, Су­бо­тић је у ћи­ри­ли­цу увео и сло­во јат у ети­мо­ло­шком по­ло­жа­ју, и остао је ве­ран ово­ме гра­фиј­ско-ор­то­граф­ском ре­ше­њу све до по­след­њег штам­па­ног де­ла, ро­ма­на Ка­лу­ђер из 1881. го­ди­не. Пр­ви пут је ово гра­фиј­ско-ор­то­граф­ско ре­ше­ње по­ну­дио у ру­ко­пи­су Срп­ске гра­ма­ти­ке (1847), ко­ја је по­бе­ди­ла на кон­кур­су Ма­ти­це срп­ске, али у овој ин­сти­ту­ци­ји ни­ка­да ни­је штам­па­на упра­во због пре­ла­ска на ву­ков­ску ћи­ри­ли­цу.
Су­бо­тић је о „зву­ку“ јат у сво­јој гра­ма­ти­ци пи­сао у по­гла­вљу „О пи­са­њу зву­ко­ва или На­у­ка о пра­во­пи­су“ ис­кљу­чи­во као о „ста­ром“, на чи­јем ме­сту су раз­ви­је­ни раз­ли­чи­ти „за­ступ­ни­ци“ (за­ме­не, ре­флек­си): „ѣ. – И овај ста­ри умек­ша­ни звук раз­лич­не је зву­ко­ве на мѣ­сту свом оста­вио. Нај­свој­стве­ни­је се јошт у сло­вен­ском на­рѣ­чи­ју чу­је; у срб­ском има че­ти­ри за­ступ­ни­ка: е, и, је, и ије; к ови­ма до­ла­зи сло­вен­ско еј, ко­је се у дољ­ној Крањ­ској чу­је у: среј­да, меј­сто и т. д.“ Мо­ти­ва­ци­ју за чу­ва­ње сло­ва јат у срп­ској ћи­ри­ли­ци Су­бо­тић је ве­о­ма пре­ци­зно ар­гу­мен­то­вао не­што ка­сни­је у истом по­гла­вљу гра­ма­ти­ке, на­во­де­ћи као узрок спре­ча­ва­ње ло­кал­ног не­за­до­вољ­ства због се­лек­ци­је јед­ног од из­го­во­ра за књи­жев­ни је­зик. У овој од­лу­ци Су­бо­тић је не­сум­њи­во био во­ђен и ре­ак­ци­јом пре све­га срп­ске вој­во­ђан­ске ин­те­ли­ген­ци­је на Ву­ко­ву се­лек­ци­ју ије­кав­ског из­го­во­ра, што је при­хва­тио ма­њи део ека­ва­ца (ме­ђу ко­ји­ма ће би­ти и нај­ве­ћи та­да­шњи срп­ски фи­ло­лог Ђу­ро Да­ни­чић): „У овом пи­сме­ну да­кле има­мо од ста­рих на­ших на­слѣд­ство, ко­им се у са­да­шњој по­тре­би вр­ло до­бро по­мо­ћи мо­же­мо. Јер ако ми пи­смо ѣ он­дѣ пи­са­ли бу­де­мо, гдѣ се го­рѣ ре­че­ни 5. зву­ко­ва чу­ју, он­да не­ће­мо ни на јед­ну стра­ну уда­ри­ти, сва­ки ће ѣ као пи­смо сво­га зву­ка сма­тра­ти и та­ко га чи­та­ти, и ни јед­на не­ће при­мо­ра­на би­ти, зву­ком дру­го­га из­го­во­ра са­бла­шћи­ва­ти се, јер за Срѣм­ца и Ре­сав­ца, кои сво­је лѣ­по, отво­ре­но е има, из­го­во­ри и и ије пра­ва су са­бласт, ње­му се чи­ни, да му ови зву­ко­ви је­зик гр­де и ру­же. А та­ко је си­гур­но Ер­це­гов­цу и Сла­вон­цу опет звук е вр­ло пре­пет. Ово је тим лак­ше из­ве­сти, што смо и до­сад та­ко исто ра­ди­ли, или по­не ра­ди­ти хтѣ­ли. Пи­смо ѣ да­кле има се свуг­дѣ пи­са­ти, гдѣ се го­рѣ­ре­че­ни раз­лич­ни зву­ко­ви чу­ју.“
Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду