Уручена Андрићева награда

У Задужбини Иво Андрић уручена је Андрићева награда Вулету Журићу за збирку прича „Тајна црвеног замка”, коју је објавила „Лагуна”. Награду је уручио академик Миро Вуксановић, председник Управног одбора Задужбине Иво Андрић. Жири је радио у саставу: Александар Јовановић (председник), Милета Аћимовић Ивков и Петар В. Арбутина.

Када је стигао на књижевни врх, у дан кад је примао Нобелову награду, пред међународном јавношћу, својом беседом Иво Андрић, подсетио је Вуксановић, славио је причу и причање, славио је приповетку као начин литерарног казивања. Тада је окренуо пажњу на усмену приповедачку традицију, која је свуда, у прошлости свих народа, била и заговор у самоћи и оживљавање матерње речи. Посредно је казао да је у српској књижевности којој припада, у њеном прозном делу, све до двадесетог века приповетка била у средишту, а потом, постепено, али доследно, бивала запостављена.

Мало је ко као Иво Андрић неговао приповедачки облик. Нико као Андрић у српској књижевности није написао онолико антологијских приповедака. Још нису по савременим мерилима издвојене, још не знамо њихов збир, јер су остале и на местима где их већина тумача и читалаца не очекује.

О награђеној књизи беседио је Александар Јовановић. „Тајна црвеног замка” придружила се златном приповедачком низу српске књижевности обасјаном Андрићевим именом. То је заслужила колико вредношћу појединих остварења, толико и карактеристичним, већ препознатљивим поступком који их прожима и обједињује. Састављена од петнаест прича, писаних различитим поводима (укључив и колективне тематске збирке свог издавача), можда и са различитим амбицијама које се – тематски и по поступку, како би се то мало старински казало – присно држе и друже међу заједничким корицама.

На страницама књиге, истиче Јовановић, појављују се и нестају, у већим или мањим улогама, многе значајне личности наше историје и културе прошлог века: Јосип Броз Тито, Родољуб Чолаковић, Слободан Пенезић Крцун, Владимир Назор, Милан Огризовић, Иво Андрић, Бора Станковић, Милош Црњански, Вељко Петровић, Станислав Винавер, Петар Кочић, Шабан Бајрамовић, у могућим или помереним сусретима и ситуацијама.

У свом слову, Вуле Журић је подсетио на један догађај из 1993. године, када је као тумач, са војском УНПРОФОР-а био у Жепи. Покушао је да опише мост на Жепи. Грађевина је, у време када је доле на Дрини, подизана хидроцентрала, камен по камен пресељена узводније. И тако пресељен, расељен или избегао, мост на Жепи био је онај исти из Андрићеве приче, где „предео није могао да се приљуби уз мост, ни мост уз предео”.

У музичком делу програма учествовале су Нина и Јована Савић.

З. Р.