Која је ракија антизортин

Године 1996, проф. др Даринка Гортан Премк приредила је и објавила једну књижицу сачувану у заоставштини Иве Андрића. Реч је о рукописном речнику који се у Каталогу личног фонда Иве Андрића води под називом Речник одомаћених речи и израза. „То је једна  шарена свеска на линије са тврдим корицама“, пише Д. Гортан Премк, „формата 14,5 пута 22 сантиметра, за азбучну нотацију података.

У њу је И. Андрић бележио оловком, а само на два места мастилом, речи и изразе под одговарајућим словима. У самој свесци нема назива речника, а како је до њега дошло још увек не знамо. Речи је записивао у различито време, кад би их  у каквом разговору чуо или, ређе, кад би их негде прочитао; ове из писаних текстова ексцерпиране речи Андрић је накнадно сам прецртао“.

Речник садржи само 656 јединица – око 500 речи и око 100 фразеологизама. Те речи су записиване, према процени Д. Гортан Премк, тридесетих и четрдесетих година 20. века и „припадају разговорном, колоквијалном језику градске средине, пре свега београдске, а можда мањим или сасвим малим делом и сарајевске, што би тек требало испитати“.

Објављивање овог малог занимљивог речника који сведочи о животу Београђана између два светска рата није изазвало велику пажњу, па користимо прилику да скренемо пажњу на неке од прикупљених речи, на Андрићеве коментаре и на дух Београда између два рата.

Београдски фрајери су пре Другог светског рата били гледаоци у позоришту са бесплатном улазницом, а затим и младићи, боеми (уопште). Задрибалда је био борбен, осион човек, а авлијара – жена свађалица. И тада је било глодаваца (чиновника који краду), подрепаша (улизица), као и  мучибабића  (мушкараца које издржавају жене старије од њих). Занимљиво је да је постојао посебан профил „сељака, нерадника и крадљиваца из околине Београда“ и они су називани јајаре.

Једна од ретких речи у речнику за коју се несумњиво зна да се користила у неформалној комуникацији за време Другог светског рата јесте антизортин („назвао је народ ракију у ово време великог страха од бомбардовања“). Реч је шаљива јер је творена по моделу назива за лекове, еуфемистична је, јер се кроз назив потенцира наводно лековито дејство алкохола. Интересантна је и по томе што представља ко зна коју потврду снажног народног духа који се шаљивошћу бори против страха.

Чини се да међу забележеним фразеологизмима има много оних који се односе на могућност нечије пропасти: висе му ноге (пред пропашћу је), извући коме асуру (нашкодити му, упропастити га),  померити коме даску (цименту) (упропастити га, нанети му штету), смрсити коме конце (уништити га), подупирати кућу с крова (штетити коме), обрати бостан (пропасти), а има их још неколико у речнику који имају исто значење. Очигледно је да жеља да се некоме нанесе штета буди снажну инспирацију да се то искаже на експресиван начин.

Експресивни су и необични глаголи вратарати (затварати и отварати врата) или странирати (држати коме страну: он му странира“).

Пажњу привлаче јединице без посебног значења којима је и некада, а и данас обиловао разговорни стил: ја џа – ја бу, овам’те – онам’те, окрени – обрни, скроз на скроз,  трт-мрт, танте за танте,  тандара-броћ, там-те, онам-те. Андрић их је вероватно бележио с намером да оживи дијалоге у својим делима.

Занимљиво је и то колико се дуго ове јединице чувају у језику. Већину и данас користимо, иако не значе готово ништа.

Андрићеву пажњу привлачиле су и речи или изрази за које је написао да могу да значе „све“: циркус – „може да значи све, неред, скандал, смешну ствар или догађај уопште“. Ето, сад! Не – значи ништа, а употребљава се врло често, као и Ене, гле!“ Јао, Боже! „говори женски свет у разним тоновима и модулацијама, са свим могућим значењима“. У-а! („са отегнутим а, врло уобичајено код жена, и значи све“).

Листањем овог речника дружимо се са Београдом и Београђанима између два светска рата, завирујемо у куће, седимо по кафанама, шетамо улицама, а посебну драж том путовању даје чињеница да нам је водич Иво Андрић, кроз чију визуру упознајемо тај заборављени свет обичних људи и њихових судбина.            

Филолошки факултет Универзитета у Београду