Мушка и женска љубомора, страст...

Љу­бав, ра­дост, ту­га, страх... 
Осе­ћа­ња про­жи­ма­ју сва­ки наш дан. Ми о њи­ма раз­ми­шља­мо, ослу­шку­је­мо их или их сти­дљи­во раз­от­кри­ва­мо дру­ги­ма. Раз­ми­сли­те о то­ме ко­ли­ко че­сто ко­ри­сти­мо ре­чи ко­је озна­ча­ва­ју осе­ћа­ња – би­ло да су у пи­та­њу она ко­ја лич­но до­жи­вља­ва­мо, би­ло да је реч о осе­ћа­њи­ма дру­гих. Ако уз­ме­те па­пир и олов­ку у ру­ке и поч­не­те да за­пи­су­је­те ре­чи ко­ји­ма се озна­ча­ва­ју емо­ци­је, из­не­на­ди­ће­те се ка­да бу­де­те за­ста­ли код бро­ја 9 или 10 − да ма­ло раз­ми­сли­те, да се при­се­ти­те. И мо­жда ће­те на­ста­ви­ти, мо­жда ће­те се се­ти­ти још по­не­ке, али ће вам ре­чи на­ви­ра­ти све спо­ри­је и спо­ри­је. Про­бај­те! 
По­гле­дај­те, са­да, свој спи­сак. Си­гур­на сам да ће­те пре­по­зна­ти ре­чи љу­бав, мржњa, ра­дост, срећa, тугa и страх. Мо­жда ће се код не­ко­га по­ја­ви­ти и жа­лост, бес, љу­бо­мо­ра, гнев или за­љу­бље­ност. Ме­ђу­тим, пи­там се, да ли ће се не­ко се­ти­ти осе­ћа­ња ја­да, се­те, без­на­ђа, ме­лан­хо­ли­је или апа­ти­је? Зна­те ли да се упра­во овим ре­чи­ма озна­ча­ва­ју раз­ли­чи­ти об­ли­ци при­мар­не емо­ци­је ту­ге? Ре­чи бес, мр­жња, гнев, срџ­ба, пр­кос, гну­ша­ње, авер­зи­ја и пре­зир озна­ча­ва­ју љут­њу, док бри­га, стреп­ња, ужас, стра­ва, уз­не­ми­ре­ност, за­бри­ну­тост, па­ни­ка, не­спо­кој­ство, тре­ма и не­мир озна­ча­ва­ју осе­ћа­ње стра­ха. 
Ра­до­сти, љут­ње, стра­ха или ту­ге се­ти­ће­те се за­то што су то ре­чи ко­ји­ма се озна­ча­ва­ју не са­мо при­мар­не људ­ске емо­ци­је већ и емо­ци­је ко­је су ти­пич­не за го­вор­ни­ке срп­ског је­зи­ка. То су ре­чи ко­је нај­че­шће ко­ри­сти­мо, јер емо­ци­је ко­је њи­ма озна­ча­ва­мо нај­лак­ше пре­по­зна­је­мо у све­ту око нас. До­жи­вља­ва­ње емо­ци­ја пред­ста­вља уну­тра­шњи, лич­ни про­цес ко­ји је свој­ствен и му­шкар­ци­ма и же­на­ма. Ме­ђу­тим, пи­та­мо се, по­сто­је ли ти­пич­но му­шке и ти­пич­но жен­ске емо­ци­је? Да ли му­шкар­ци и же­не вред­ну­ју осе­ћа­ња на исти на­чин или не? 
Ре­зул­та­ти ис­тра­жи­ва­ња емо­ци­о­нал­них ре­чи (167 име­ни­ца) го­вор­ни­ка срп­ског је­зи­ка по­ка­за­ли су нам да се ми­шље­ња му­шка­ра­ца и же­на раз­ли­ку­ју ка­да је у пи­та­њу ода­бир ти­пич­них емо­ци­ја. Од укуп­ног бро­ја ре­чи ко­ји­ма се озна­ча­ва­ју емо­ци­је, три нај­ти­пич­ни­је емо­ци­је за му­шке го­вор­ни­ке срп­ског је­зи­ка је­су ту­га, жа­лост и мр­жња, док же­не про­то­ти­пич­ним сма­тра­ју осе­ћа­ња ра­до­сти, ту­ге и љу­ба­ви. Њи­хо­вим по­ре­ђе­њем мо­гли би­смо за­кљу­чи­ти да су му­шкар­ци­ма ти­пич­не оне емо­ци­је ко­је су у осно­ви не­при­јат­не и не­по­жељ­не, док су же­на­ма ти­пич­ни­је при­јат­не и по­жељ­не емо­ци­је. Ипак, и код јед­них и код дру­гих, у пр­вих де­сет про­то­ти­пич­них емо­ци­ја, по­ја­вљу­је се се­дам истих − ра­дост, ту­га, сре­ћа, љу­бав, жа­лост, мр­жња и бес. Осим ових за­јед­нич­ких емо­ци­ја, му­шкар­ци из­два­ја­ју још и страх, за­љу­бље­ност и очај, док су жен­ски ис­пи­та­ни­ци као ти­пич­не емо­ци­је на­ве­ли љут­њу, страст и љу­бо­мо­ру. 
Због че­га је му­шкар­ци­ма за­љу­бље­ност на ли­сти нај­ти­пич­ни­јих емо­ци­ја, док су код же­на то љу­бо­мо­ра и страст? Мо­жда је од­го­вор у ве­зи са при­ро­дом при­мар­них емо­ци­ја. Ра­дост, ту­га, страх и љут­ња се код свих љу­ди, без об­зи­ра на пол­не, ра­сне или ста­ро­сне раз­ли­ке, до­жи­вља­ва­ју на при­бли­жно исти на­чин. До­жи­вља­ва­ње и ис­по­ља­ва­ње, а са­мим тим и вред­но­ва­ње спе­ци­фич­ни­јих емо­ци­ја, ка­кве су за­вист, по­нос, љу­бо­мо­ра, за­љу­бље­ност или страст, усло­вље­но је ин­ди­ви­ду­ал­ним раз­ли­ка­ма. Да ли то, он­да, зна­чи да му­шкар­ци и же­не има­ју раз­ли­чит емо­ци­о­нал­ни је­зик? По­сто­ји ли му­шка и жен­ска за­љу­бље­ност, му­шка и жен­ска љу­бо­мо­ра или му­шка и жен­ска страст? Ве­ро­ват­но да по­сто­ји. Ме­ђу­тим, ове раз­ли­ке ни­су у ве­зи са ре­чи­ма, већ са де­ло­ви­ма људ­ске ду­ше и људ­ског ума ко­је ни нај­ре­чи­ти­ји ме­ђу на­ма не би мо­гли до­ча­ра­ти. Емо­ци­је има­ју свој свет − свет ко­ји је све­ту је­зи­ка, не­ка­да, да­лек и не­ја­сан. Не­ка­да, ни нај­е­мо­ци­о­нал­ни­је ре­чи, јед­но­став­но, ни­су оне пра­ве. 
Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, док­то­ранд Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та УБ