Складиште успомена

Тачно је да је по „Политици” недавно именован трг (ваљда ће ускоро и пренумерација кућних бројева да се коначно скрасимо на новој адреси), те би неупућени могли помислити да прича што следи слути да се преко хлеба тражи погача, али разлози су честити и с другачијим поводом. А, ево о чему је реч.

Чика Воји се нико не сећа презимена, нити шта је радио у „Политици”. До пре четврт века, иако увелико у пензији, био је редован гост новинарских кафана и драг сапутник на таквим путовањима свима. Био је жива, најчешће „седећа енциклопедија” истинитих прича о нашој најстаријој новинској кући. Шапутало се да је управник музеја „Политике” у оснивању што би му свакако пристајало, мада никада није установљено да ли је то збиља и био, или му је неки шаљивџија наденуо „звање” због његове приповедачке страсти и година које је носио на плећима. И тек кад је неопозиво отишао, сви су се сетили да је учињен огроман пропуст што његове приче нико никада није прибележио, што је допуштено да отплове с њим!

Причало се да му је својевремено неки од директора куће „преписао” тесну просторију у коју је он, као залудан мрав, довлачио некакву старудију и наизглед непотребне ствари, али се траг тог стоваришта губи у Крњачи, у недокучивом лавиринту наше штампарије.

Прича о музеју је надживела свог несуђеног управника не зато што је „Политика”, иако још добродржећа госпођа, одавно стекла и многе атрибуте музеалије, већ због тога што у својим недрима крије неописива блага и неке неиспричане приче. Међу њима су заборављени графички алати и машине, тајне кореспонденције, стара издања новина, необични поклони, уметничке слике, оригиналне карикатуре, непоновљиве фотографије или сведочанства о тајанственим догађајима који нису били за штампу, а нису оговарања. Нашло би се ту за свакога понешто: и за малишане, и за одрасле, како женске, тако и мушке. А и за нас који никако не стижемо да остаримо.

Та наша ризница би нудила радозналима и јучерашње новине, и оне од пре месец-два, као некад, или репринте деценијама старих издања, као никад досад.

Мома Стефановић, наш покојни колега, својевремено је „припретио” да ће написати збирку прича о великанима ове куће, уверен да су то заслужили и повест и књижевност. Штета што није стигао јер би његова књига засјала у „Политикином” музеју пуним сјајем, мада су и Мома и многи други у њему одавно обезбедили своју полицу.

А наша стара зграда у Македонској 31 (на Тргу Политике 1) као да се сама препоручује за место у којем би се складиштили живот и сећања. Јер, на прочељу још од пре рата стоји лого, а однедавно се у сутерену, тамо где је некад била ротација, скрасила мала питка кафаница, као некакав незваничан новински деск, неизоставна новинарска „инфраструктура” и дневни боравак за одрасле.

Филозоф Николај Фјодорович Фјодоров је пре једног и по века изјавио да су музеји и гробља најживотнија места, те да ћемо, када једном неопозиво нестану, нестати и ми, као нација. Па, да предупредимо, кад већ можемо.