Песме с пратећом лирском причом

У библиотеци „Атлас” Српска књижевна задруга објавила је нову књигу Драгана Хамовића „Меко језгро” (Песме с пратећом причом). О књизи су говорили академик Милосав Тешић и др Јана Алексић, а стихове је казивала Емилија Несторовић.

Драган Хамовић, у својој најновијој збирци песама „Меко језгро”, истиче Тешић, и надаље се држи оних токова у развоју српског песништва који – гледано историјски, традицијски, естетички и културолошки – улазе у његову вертикалу, одсликавајући тако његов прави, изворни идентитет. Ти токови пореклом су „из главне меморијске жиле”, чему је највећи залог језик, језик који је коренски везан за матерње тло. Баштинећи то наслеђено песничко искуство, он у овом седмоциклусном песничком делу – тематски разуђеном, а због честих измена ритма метрички раскошном – залази, подједнако помно, у прошле и савремене друштвено-егзистенцијалне сфере, искорачујући понекад и у тајанствене области оностраног, при чему чујемо певне тонове и личне и општенационалне природе, као и оне са универзалнијим означењима. У Хамовићевом „Меком језгру” из руковети у руковет претаче се, у складном току, веома пажљиво обликовано и одмерено распоређено лирско градиво, које је на неколико места проткано и прозним записима с несумњивим интелектуалним и мислилачким дометима, у доброј мери с промишљеним политичким ставовима, патриотски мотивисаним, а где је потребно и дијагностичким.

Необично компонована, књига „Меко језгро”, наглашава Јана Алексић, описује духовно путовање по неким од значајних симболичких тежишта Хамовићеве породичне и вишевековне српске историје: Маглич, Смедерево, Призрен, Студеница, Свети Заум, Завала, Свети Василије Острошки, Гаврило Принцип, Зејтинлик, Јасеновац, Пребиловци… Истовремено, тај лирско-есејистички наратив открива непрекинуту, али запостављену смислотворну нит, спознати културни механизам по којем се наслеђе присваја и на којем опстојава, у поезији.

Поетичко опредељење Драгана Хамовића усмерено је на естетизацију сећања. Књига песама, прича и аутопоетичких записа „Меко језгро” – сведочанство је песниковог преданог трудбеништва у неговању културе памћења. Прожимајући лично и колективно историјско искуство, и осмишљавајући њихове егзистенцијалне и метафизичке исходе, Хамовић артикулише и уцеловљује наративни идентитет. Реч је о духовноисторијском самоодређењу, аутентичном самоопису, знањем, песничком и историјском самосвешћу, закључује Јана Алексић, опремљеном да се суочи с искушењима савремене епохе и преовлађујућег самозаборава. З. Р.