Женијални државник – цар Душан

Пре из­ве­сног вре­ме­на, се­де­ћи у јед­ном од са­ло­на Ма­ти­це срп­ске и оче­ку­ју­ћи по­че­так три­би­не на ко­јој сам уче­ство­ва­ла, по­глед ми је лу­тао по сли­ка­ма на зи­до­ви­ма, а за­тим се за­у­ста­вио на пор­тре­ту јед­не нео­бич­не мла­де же­не про­ду­хо­вље­не ле­по­те и еле­гант­ног др­жа­ња. На злат­ној пло­чи­ци ис­под пор­тре­та пи­са­ло је да је то Сав­ка Су­бо­тић (1834–1918). Она је би­ла су­пру­га Јо­ва­на Су­бо­ти­ћа, зна­ме­ни­тог пе­сни­ка, адво­ка­та и по­ли­ти­ча­ра, јед­ног од пр­вих уред­ни­ка Ле­то­пи­са Ма­ти­це срп­ске. Има­ла је сед­мо­ро де­це, би­ла је ме­ђу нај­о­бра­зо­ва­ни­јим Срп­ки­ња­ма свог вре­ме­на, ак­тив­но се бо­ри­ла за по­ди­за­ње срп­ских жен­ских шко­ла и за­дру­га, има­ла свест о ва­жно­сти про­све­ћи­ва­ња же­на. Срп­ска књи­жев­на за­дру­га при­ре­ди­ла је 2001. го­ди­не ње­не Успо­ме­не. Сав­ка Су­бо­тић је об­ја­вљи­ва­ла тек­сто­ве и др­жа­ла пре­да­ва­ња, а за­хва­љу­ју­ћи љу­ба­зно­сти до­ма­ћи­на из Ма­ти­це срп­ске, до­би­ла сам и са за­ни­ма­њем про­чи­та­ла текст ње­ног јав­ног пре­да­ва­ња Же­на на Ис­то­ку и За­па­ду. Одр­жа­ла га је 17. но­вем­бра 1911. го­ди­не у На­уч­ном клу­бу у Бе­чу, а пу­бли­ко­ва­ла исте го­ди­не у Но­вом Са­ду. Ка­да сам кра­јем 2015. го­ди­не има­ла при­ли­ке да и са­ма одр­жим пре­да­ва­ње у Бе­чу, би­ло ми је дра­го што сам мо­гла да под­се­тим овај ле­пи град на не­ка за­па­жа­ња Сав­ке Су­бо­тић из­не­се­на у том пре­да­ва­њу. „О про­шло­сти Ср­би­је, те на­ма су­сед­не др­жа­ве“, ка­же она усред Бе­ча, „је­два да се не­што ви­ше зна не­го о др­жа­ва­ма у Кон­гу.“ И те ка­ко да­нас при­вла­чи па­жњу та по­де­ла срп­ског на­ро­да на НАС (ко­ји се у Бе­чу осе­ћа­мо као МИ) и ЊИХ, (тј. гра­ђа­не Ср­би­је), ко­ји жи­ве у НА­МА су­сед­ној др­жа­ви, о ко­јој ни­шта не зна­мо.

Лек­сич­ки и гра­ма­тич­ки си­стем срп­ског је­зи­ка по­чет­ком 20. ве­ка био је у пре­ви­ра­њу, пре­пли­та­ли су се ди­ја­ле­кат­ски, на­род­ни сло­је­ви са ур­ба­ним, европ­ским ути­ца­ји­ма, на­ро­чи­то у је­зи­ку ин­те­лек­ту­а­ла­ца. И све се то ви­ди у лек­си­ци Сав­ке Су­бо­тић. Ве­о­ма се тру­ди­ла да у свом пре­да­ва­њу упо­тре­би што ви­ше стра­них ре­чи. Ца­ра Ду­ша­на опи­су­је као же­ни­јал­ног др­жав­ни­ка, Гр­ки­ње као иде­а­ли­ски­ње, Ри­мљан­ке као еман­ци­по­ва­не. Го­во­ри­ла је о ми­стич­ном зна­ча­ју, о со­ли­дар­ним за­дру­га­ма, ин­фе­ри­јор­ним ро­би­ња­ма, су­ге­стив­ној си­ли­ни, не­дир­ну­тим ема­на­ци­ја­ма, о ге­не­а­ло­ги­ји умет­но­сти, о ин­тер­на­ци­о­нал­ној из­ло­жби, слу­жби ху­ма­ни­те­та, ми­си­ји пу­ту­ју­ћих учи­те­ља, о обра­сцу етич­ног и нрав­стве­ног жи­во­та, о ам­фи­те­а­трал­ном по­ло­жа­ју, ре­тро­спек­тив­ном прав­цу, о ти­ра­ни­ји, пе­ти­ци­ји, ин­те­лек­ту и ка­рак­те­ру, фа­та­мор­га­ни (ко­ју пи­ше као две ре­чи фа­та мор­га­на).
Упо­ре­до са по­зајм­ље­ни­ца­ма ко­је све­до­че о обра­зо­ва­но­сти Сав­ке Су­бо­тић, на овом пре­да­ва­њу чу­ло се и до­ста гра­ма­тич­ких и лек­сич­ких ар­ха­и­за­ма и ди­ја­лек­ти­за­ма: Жен­ски­њу су при­сту­пач­не све шко­ле, па и све­на­у­чи­ли­ште у Бе­о­гра­ду. Да се по­стиг­не рав­но­те­жа за обе по­ле (ми­сли се на оба по­ла, му­шки и жен­ски). Здра­во је ве­шта у жен­ским бо­ле­сти­ма. Диг­не га отац три­ред. Ов­де је мо­чар пли­так (ми­сли се на мо­чва­ру). По­то­ну­ше на­је­да­ред сви у ду­бљи­ну. На ску­по­це­ној ха­љи­ни бе­ху пу­цад. Пред вра­ти се на­ла­зе ци­пе­ле. Њи­ме се сму слу­жи­ти.
Це­нио се из­бор ре­чи, пре­те­ра­на ме­та­фо­рич­ност ко­ја за­ла­зи у па­те­ти­ку и уси­ље­ност. Ево при­ме­ра за ту по­е­тич­ност, ко­ја ни­је би­ла слу­чај­на: Срп­ски на­род мо­же с пра­вом ре­ћи да су кр­ва­ве ле­ши­не ње­го­вих пре­да­ка би­ле пр­ве сте­пе­ни­це по ко­ји­ма је уз­ле­те­ла за­пад­на кул­ту­ра су­сед­них др­жа­ва. Мо­дер­ни дух вре­ме­на кр­ши гво­зде­не огра­де и ка­пи­је и на Ис­то­ку и не­ма си­ле на зе­мљи, ко­ја би га за­др­жа­ла, он тре­пе­ри у ва­зду­шном оке­а­ну. Али са­мо од обра­зо­ва­не мај­ке мо­же се с пра­вом тра­жи­ти да она ру­ко­во­ди вас­пи­та­ње сво­јих си­но­ва, све­сна о ме­ти ко­јој те­жи, а то је да убри­зга ка­рак­те­ру сна­ге за де­ла­ње, а ср­цу чо­ве­ко­љу­бље.
Сав­ка Су­бо­тић је оста­ла у сен­ци сво­га му­жа, па је ово при­ли­ка да се кроз при­чу о лек­си­ци бар ма­ло оду­жи­мо ње­ним на­по­ри­ма и да се под­се­ти­мо зна­ме­ни­тих срп­ских же­на.¶
Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду