Српска политика и српска филологија

Рет­ко су где на­у­ка и по­ли­ти­ка упу­ће­не јед­на на дру­гу као у обла­сти фи­ло­ло­ги­је, и то пре све­га на­ци­о­нал­не фи­ло­ло­ги­је, у оном ње­ном де­лу ко­ји се ти­че раз­ли­чи­тих аспек­та ста­ту­са зва­нич­ног књи­жев­ног (стан­дард­ног) је­зи­ка. Тај је „су­срет“ со­ци­о­лин­гви­сти­ка (као на­у­ка о од­но­су дру­штва и је­зи­ка) име­но­ва­ла тер­ми­ном је­зич­ка по­ли­ти­ка. А под је­зич­ком по­ли­ти­ком под­ра­зу­ме­ва се по­ли­ти­ка не­ког дру­штва у обла­сти је­зи­ка би­ло као скуп прин­ци­па, ста­во­ва или од­лу­ка ко­ји од­ре­ђу­ју од­нос те дру­штве­не за­јед­ни­це пре­ма вер­бал­ном ре­пер­то­а­ру ко­јим она рас­по­ла­же, би­ло као скуп ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­них по­сту­па­ка ко­ји­ма дру­штве­на за­јед­ни­ца ути­че на фор­ми­ра­ње све­сти но­си­ла­ца је­зи­ка о зна­ча­ју ста­ту­са је­зич­ких об­ли­ка јав­не ко­му­ни­ка­ци­је. Те по­ли­тич­ке „прин­ци­пе, по­ступ­ке, ста­во­ве и од­лу­ке“ о је­зи­ку зва­нич­на по­ли­тич­ка ели­та кроз ин­сти­ту­ци­је вла­сти тре­ба да до­но­си у са­рад­њи са во­де­ћим фи­ло­ло­зи­ма и фи­ло­ло­шким уста­но­ва­ма, или бо­ље ре­че­но: на осно­ву ми­шље­ња нај­зна­чај­ни­јих фи­ло­ло­шких ин­сти­ту­ци­ја и по­је­ди­на­ца. По­себ­но оних ин­сти­ту­ци­ја чи­ја је свр­ха по­сто­ја­ња из­у­ча­ва­ње, не­го­ва­ње и кул­ти­ви­са­ње на­ци­о­нал­ног је­зи­ка, као основ­ног ме­ди­ју­ма нај­ве­ћег де­ла на­ци­о­нал­не кул­ту­ре, и уз пи­смо основ­ног иден­ти­тет­ског на­ци­о­нал­ног кри­те­ри­ју­ма. 

Основ­не срп­ске ин­сти­ту­ци­је ко­је се на­уч­но и струч­но ба­ве пи­та­њи­ма срп­ско­га је­зи­ка и пи­сма је­су фи­ло­ло­шки и фи­ло­зоф­ски фа­кул­те­ти у Ср­би­ји, Ре­пу­бли­ци Срп­ској и Цр­ној Го­ри, или кон­крет­ни­је ре­че­но ка­те­дре или од­се­ци за срп­ски је­зик на тим фа­кул­те­ти­ма, и уз њих још вр­ло бит­не две срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка: Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти, и Ака­де­ми­ја на­у­ка и умјет­но­сти Ре­пу­бли­ке Срп­ске, ко­ји­ма уз ра­ме сто­је Ма­ти­ца срп­ска, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га и Ву­ко­ва за­ду­жби­на. Све те ин­сти­ту­ци­је, укљу­чу­ју­ћи и Цр­но­гор­ску ака­де­ми­ју на­у­ка и умјет­но­сти,  осно­ва­ле су 1997. го­ди­не Од­бор за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка. Од­бор ко­ји чи­не чла­но­ви свих тих ин­сти­ту­ци­ја тре­ба­ло би и мо­рао би да бу­де нај­зна­чај­ни­ји осло­нац зва­нич­ној срп­ској је­зич­кој по­ли­ти­ци у ње­ном де­ло­ва­њу. Др­жав­на је­зич­ка по­ли­ти­ка не би сме­ла де­ло­ва­ти су­прот­но ста­во­ви­ма Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка, бу­ду­ћи да ти ста­во­ви од­ра­жа­ва­ју ми­шље­ње свих на­уч­них ин­сти­ту­ци­ја срп­ско­га на­ро­да ко­је се ба­ве пи­та­њи­ма срп­ско­га је­зи­ка. Та ну­жна са­рад­ња срп­ске по­ли­ти­ке и срп­ске фи­ло­ло­ги­је оства­ру­је се, на­жа­лост, са­мо по­кат­кад, и то нај­че­шће у пи­та­њи­ма ко­ја се мо­гу од­ре­ди­ти као ма­ње бит­на за ста­тус срп­ске фи­ло­ло­ги­је. Та­ко је, узми­мо за при­мер са­мо ову го­ди­ну, Вла­да Ре­пу­бли­ке Ср­би­је тра­жи­ла од Од­бо­ра ка­ко да се ре­ши про­блем пи­са­ња не­пре­ве­де­них име­на стра­них др­жа­ва – Ре­пу­бли­ка Зе­ле­норт­ска Остр­ва и Ре­пу­бли­ка Оба­ла Сло­но­ва­че, а Од­бор је пред­ло­жио да се у ди­пло­мат­ској пре­пи­сци, ако се  ко­ри­сте не­пре­ве­де­на име­на, упо­тре­бља­ва­ју об­ли­ци: Ре­пу­бли­ка Ка­бо Вер­де и кра­ће Ка­бо Вер­де (уме­сто до­са­да­шњег Ре­пу­бли­ка Зе­ле­норт­ска Остр­ва) и Ре­пу­бли­ка Кот д’ Иво­ар и кра­ће Кот д’ Иво­ар (уме­сто до­са­да­шњег Оба­ла Сло­но­ва­че).

Зва­нич­на срп­ска по­ли­ти­ка у свом је де­ло­ва­њу би­ла или „глу­ва“ или је чак по­сту­па­ла пот­пу­но су­прот­но ста­во­ви­ма Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ско­га је­зи­ка у „ту­ма­че­њу“, мо­гло би се ре­ћи, нај­зна­чај­ни­јих ак­ту­ел­них пи­та­ња срп­ско­га је­зи­ка и срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре. Ме­ђу тим пи­та­њи­ма из­два­ја се пи­та­ње ста­ту­са и име­на тзв. бо­сан­ског или бо­шњач­ког као ма­њин­ског у Ре­пу­бли­ци Ср­би­ји, и као јед­ног од ве­ћин­ских је­зи­ка у БиХ и Ре­пу­бли­ци Срп­ској. Не­по­сред­но по­што су се Му­сли­ма­ни пре­и­ме­но­ва­ли у Бо­шња­ке, за свој је­зик иза­бра­ли зе­маљ­ски тер­мин „бо­сан­ски је­зик“ (за­пи­сан и у Деј­тон­ском спо­ра­зу­му), Од­бор за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка до­нео је 1998. го­ди­не Од­лу­ку са за­кључ­ком да је „на­зив је­зи­ка нео­п­ход­но ускла­ди­ти с име­ном но­во­при­зна­тог на­ро­да (Бо­шња­ци), јер не­ма раз­ло­га да у срп­ском је­зи­ку име тог на­ро­да и на­зив ње­го­вог је­зи­ка бу­ду у рас­ко­ра­ку, ко­ји уно­си за­бу­ну и иза­зи­ва оправ­да­ну за­бри­ну­тост“, та­ко да се „у срп­ско­ме је­зич­ком стан­дар­ду, за име­но­ва­ње тог иди­о­ма, мо­же пре­по­ру­чи­ти са­мо атри­бут бо­шњач­ки“.

Го­ди­не 2005. Вла­да и Скуп­шти­на Са­ве­зне Ре­пу­бли­ке Ју­го­сла­ви­је усво­ји­ли су Европ­ску по­ве­љу о ре­ги­о­нал­ним или ма­њин­ским је­зи­ци­ма, и – ми­мо у По­ве­љи на­ве­де­ног кри­те­ри­ју­ма да се ма­њин­ским је­зи­ци­ма мо­гу сма­тра­ти са­мо је­зи­ци „раз­ли­чи­ти од зва­нич­ног је­зи­ка те др­жа­ве“ –  у де­сет ма­њин­ских је­зи­ка укљу­чи­ла и „бо­сан­ски је­зик“. Та­ко је зва­нич­на по­ли­ти­ка не­ги­ра­ла не са­мо кри­те­ри­јум иден­ти­фи­ка­ци­је ма­њин­ских је­зи­ка, не­го и од­лу­ку Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју о на­зи­ву ма­њин­ског је­зи­ка Бо­шња­ка. Уни­со­ни став це­ле срп­ске фи­ло­ло­ги­је из не­ких је раз­ло­га иг­но­ри­сан. При­хва­та­њем зе­маљ­ског на­зи­ва „бо­сан­ски“ за је­зик Бо­шња­ка, зва­нич­на срп­ска по­ли­ти­ка нај­не­по­сред­ни­је је ис­ка­за­ла свој ни­по­да­шта­ва­ју­ћи став пре­ма срп­ској на­уч­ној фи­ло­ло­ги­ји. Али, на­жа­лост, не са­мо пре­ма њој не­го и пре­ма срп­ским на­ци­о­нал­ним и фи­ло­ло­шким ин­те­ре­си­ма. Или је, мо­жда, ве­ро­ват­ни­је да та­да ни­је ни по­сто­ја­ла срп­ска је­зич­ка по­ли­ти­ка. Јер, да је по­сто­ја­ла, и да је би­ла срп­ска, си­гур­но не би пре­не­бе­гла чи­ње­ни­цу да су Бо­шња­ци у БиХ ак­ту­е­ли­зо­ва­ли аустро­у­гар­ску Ка­ла­је­ву је­зич­ку по­ли­ти­ку, по ко­јој „бо­сан­ски је­зик“ као зе­маљ­ски тре­ба да по­слу­жи као осно­ва ства­ра­ња уни­тар­не и јед­но­на­ци­о­нал­не Бо­сне, у ко­јој би се Ср­би аси­ми­ло­ва­ли у Бо­сан­це а срп­ски је­зик из­гу­био у том зе­маљ­ском „бо­сан­ском је­зи­ку“. И док су те­жње Бо­шња­ка за пре­тва­ра­њем Ср­ба у Бо­сан­це и срп­ског је­зи­ка у „бо­сан­ски“ у БиХ би­ле све из­ра­же­ни­је и све по­др­жа­ва­ни­је од за­пад­них срп­ских „при­ја­те­ља“, до­тле се у Ср­би­ји у зва­нич­ној по­ли­ти­ци све ви­ше уста­љи­вао на­уч­но не­у­те­ме­ље­ни и по срп­ске на­ци­о­нал­не и фи­ло­ло­шке ин­те­ре­се све штет­ни­ји на­зив „бо­сан­ски“ уме­сто на­зи­ва „бо­шњач­ки је­зик“.
Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду/ФИ­ЛУМ у Кра­гу­јев­цу