Писани извори и живи народни говор

Ве­ли­ки Реч­ник СА­НУ осим лек­си­ке књи­жев­ног је­зи­ка де­таљ­но пред­ста­вља и лек­си­ку из на­род­них го­во­ра. Те­ме­ље кон­цеп­ци­је ова­ко об­у­хват­ног, те­за­у­ру­сног реч­ни­ка са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка по­след­њих де­це­ни­ја 19. ве­ка по­ста­вио је Сто­јан Но­ва­ко­вић, ака­де­мик а јед­но вре­ме и пред­сед­ник Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је. За име овог ве­ли­ка­на срп­ске фи­ло­ло­ги­је и кул­ту­ре ве­зу­ју се пра­ви по­че­ци срп­ске мо­дер­не лек­си­ко­гра­фи­је. На­и­ме, С. Но­ва­ко­вић је 1887. упу­тио Ака­де­ми­ји по­сла­ни­цу по­во­дом сто­го­ди­шњи­це ро­ђе­ња Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, под на­сло­вом „Срп­ска кра­љев­ска ака­де­ми­ја и не­го­ва­ње је­зи­ка срп­ског“, у ко­јој је обра­зло­жио по­тре­бу и по­ста­вио оквир­ни план за из­ра­ду ве­ли­ког „Срп­ског реч­ни­ка“. На ње­гов пред­лог, од­лу­ком Ака­де­ми­је, 1893. го­ди­не уста­но­вљен је Лек­си­ко­граф­ски од­сек са за­дат­ком ор­га­ни­зо­ва­ног ра­да на при­ку­пља­њу је­зич­ке гра­ђе за реч­ник, ко­ја би, по Но­ва­ко­ви­ћу, тре­ба­ло да об­у­хва­ти лек­си­ку „на­род­ног књи­жев­ног је­зи­ка“ у по­след­њих сто го­ди­на по­сто­ја­ња. 
Те­ме­љи за при­ку­пља­ње реч­нич­ке гра­ђе по­ста­вље­ни су у до­ку­мен­ту под на­сло­вом „По­зив и упут­ство за ку­пље­ње ре­чи по на­ро­ду за Реч­ник Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је“, ко­ји је об­ја­вљен у „Срп­ским но­ви­на­ма” 1899. го­ди­не. 
У по­зи­ву, об­ја­вље­ном уз упут­ство, оба­ве­шта­ва се јав­ност о при­пре­ми из­ра­де реч­ни­ка „са­да­шњег књи­жев­ног је­зи­ка срп­ско­га“ и о за­дат­ку да се при­пре­ми гра­ђа не са­мо из пи­са­них из­во­ра не­го и из „жи­вог на­род­ног го­во­ра“ ко­ји об­у­хва­та све кра­је­ва где се срп­ски го­во­ри. За­то се по­зи­ва­ју сви они ко­ји су вољ­ни да при­ку­пља­ју ре­чи по на­ро­ду и да их ша­љу Од­се­ку Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је. Ра­чу­на­ју­ћи на до­бру во­љу ску­пља­ча, осим пла­ћа­ња, по­зи­ва­ри су ис­ти­ца­ли зна­чај овог по­сла, јер ће, по њи­ма, ску­пљач, осим ко­ри­сти, има­ти и „ду­шев­но за­до­вољ­ство: да је и он уло­жио свој труд и зна­ње у по­сао ве­ли­ког зна­ча­ја и до­ма­ша­ја по вас­ко­ли­ки кул­тур­ни, про­свет­ни и књи­жев­ни жи­вот срп­ско­га на­ро­да – у реч­ник су­вре­ме­но­га нам на­род­ног и књи­жев­ног је­зи­ка“. 
У де­лу овог до­ку­мен­та под на­сло­вом „Упут­ство за ку­пље­ње ре­чи по на­ро­ду“ да­та су де­таљ­на упут­ства, из ко­јих се ви­ди да ску­пља­чи мо­ра­ју би­ти до­бри по­зна­ва­о­ци срп­ског је­зи­ка, да мо­ра­ју има­ти со­лид­но фи­ло­ло­шко зна­ње (из гра­ма­ти­ке и се­ман­ти­ке), па и за­вид­но лек­си­ко­граф­ско уме­ће. Они су уз сва­ку за­пи­са­ну реч мо­ра­ли да од­ре­де вр­сту ре­чи, основ­ни об­лик и дру­ге ка­рак­те­ри­стич­не об­ли­ке, ак­це­нат, род, број и др. Мо­ра­ли су да зна­ју да од­ре­де „ствар­но, пре­но­сно и ми­сле­но зна­че­ње“; за­тим да пре­по­зна­ју „ста­ја­ће ре­чи“ – ре­чи у из­ра­зи­ма и да се зна­ју ко­ри­сти­ти реч­ни­ци­ма као кон­трол­ним из­во­ри­ма: Ву­ко­вим Срп­ским рјеч­ни­ком и Рјеч­ни­ком хр­ват­ско­га или срп­ско­га је­зи­ка Ју­го­сла­вен­ске ака­де­ми­је. Да­та су и тех­нич­ка упут­ства за све дру­ге по­дат­ке ко­је је тре­ба­ло на­во­ди­ти уз за­бе­ле­же­не ре­чи: по­да­ци о ме­сту где је реч за­бе­ле­же­на, при­ме­ри упо­тре­бе за сва­ко зна­че­ње и др. 
У де­лу Упут­ства под на­сло­вом „Ре­чи по гру­па­ма пред­ме­та и по­ја­ва“ де­таљ­но је раз­ра­ђе­на Но­ва­ко­ви­ће­ва те­о­ри­ја „о је­зич­ким кру­го­ви­ма“ и те­мат­ској ор­га­ни­за­ци­ји лек­сич­ког си­сте­ма у ви­ду основ­них 99 те­мат­ских кру­го­ва, ко­ји­ма је об­у­хва­ће­на це­ло­куп­на ре­ал­ност на­род­ног жи­во­та, ве­ро­ва­ња, оби­ча­ја, као и свих дру­гих кон­крет­них и ап­стракт­них пој­мо­ви: кли­ма, ге­о­граф­ски пој­мо­ви, во­да, зе­мљи­ште, да­ни, ме­се­ци, пра­зни­ци, на­зи­ви зве­зда и зве­зда­них гру­па, цр­ква и цр­кве­не ства­ри, ку­ћа, окућ­ни­ца, про­из­во­ди, ала­ти, де­ло­ви те­ла, игре, бо­ле­сти, ле­ко­ви, свад­бе, чул­на опа­жа­ња, осе­ћа­ња, на­го­ни, афек­ти, ми­са­о­ни пој­мо­ва (па­мет, ра­зум, ум, дух, свест, же­ља, во­ља), до­па­да­ње и не­до­па­да­ње, за­дру­жни и по­ро­дич­ни жи­вот, прав­ни и слу­жбе­ни од­но­си, ор­га­ни­за­ци­ја управ­них и суд­ских вла­сти; за­тим по­здра­ви, кле­тве, грд­ње, вра­ча­ње и оста­ле пра­зно­ве­ри­це и др. Пре­ма упут­ству, ску­пља­чи би тре­ба­ло да за­бе­ле­же и све дру­ге ре­чи ко­је зна­ју а ко­је ни­су об­у­хва­ће­не на­зна­че­ним гру­па­ма; да се уз сва­ку реч обе­ле­же и ме­та­фо­ре, фи­гу­ре и из­ре­ке.
Зах­те­ви из упут­ства да се са­ку­пља­њем ре­чи за из­ра­ду реч­ни­ка об­у­хва­ти це­ло­куп­на лек­си­ка књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка на чи­та­вом про­сто­ру што­кав­ског ди­ја­лек­та, да се об­у­хва­те сви „кру­го­ви је­зи­ка“, ка­ко те­мат­ски та­ко и со­ци­јал­ни, за­сно­ва­ни су на Но­ва­ко­ви­ће­вој кон­цеп­ци­ји те­ри­то­ри­јал­не, вре­мен­ске, те­мат­ске и функ­ци­о­нал­но­стил­ске ре­пре­зен­та­тив­но­сти гра­ђе бу­ду­ћег ве­ли­ког „Срп­ског реч­ни­ка”. Ова кон­цеп­ци­ја се одр­жа­ла и да­ље раз­ви­ја­ла то­ком це­лог пе­ри­о­да до­пу­ња­ва­ња гра­ђе из пи­са­них из­во­ра књи­жев­ног је­зи­ка и из на­род­них го­во­ра, до­пу­ња­ва­ња ко­је је све вре­ме пра­ти­ло из­ра­ду до­са­да­шњих 19 об­ја­вље­них то­мо­ва Реч­ни­ка СА­НУ. 
Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ