Жртве насиља

Желим да верујем да ће нови Закон о спречавању насиља у породици променити чињенице које сведоче да сваке године око 30 жена бива убијено у„топлом породичном гнезду”, односно да више жена страда од руке најближег свог него у саобраћајним несрећама. Али, гајим сумње кад је реч о примени.

Министри којима је посао брига о жртвама породичног насиља су као највећу новину закона навели удаљавање насилника из стана. Ништа није спорно са том „новином”, сем чињенице да је Породичним законом, који је на снази 12 година, већ предвиђена могућност исељења насилника – без обзира на то да ли је он власник стана.

Било би непоштено рећи да се ова мера не примењује. Али, кад укрстите податке полиције који говоре да се годишње поднесе 28.000 пријава за насиље у породици, са податком да се око 70 насилника исели из стана, то значи да закон важи тек за сваког 400. насилника.

Шта даје наду да ће се ово поправити ако у судијским фотељама остану исти људи који су проценили да сваки 400. насилник угрожава жртву?

Оно што забрињава јесте што ће исељење насилника зависити од процене полицајца – у земљама које су нам узори у погледу превенције насиља у породици та процена није субјективна категорија. Полицајац има формулар у коме „штиклира” факторе ризика којима је жена изложена и у зависности од броја фактора доноси одлуку о исељењу.

Верујем да ће полицајац који не познаје ни насилника ни жртву имати добру процену да ли је она угрожена. Али, ако се насиље у породици дешава негде где нема више од 500 становника и где полицајац познаје насилника – гајим сумњу у његову објективну процену.

Зашто сам скептична кад је реч о примени новог закона? Пре свега зато што је наша казнена политика блага а највећи број казни које се изричу су условне. Од 6.500 кривичних пријава за насиље у породици у 2014. години, више од половине је одбачено. Као што судије изричу благу казну сину који је убио родитеље – зато што је остао сироче, тако се и насилнику као олакшавајућа околност наводи то што је „породични човек” или „хранилац породице”.

Размишљајући како да завршим овај Уводник, добила сам саопштење Аутономног женског центра које је сажело већину мојих сумњи. У њему се, између осталог, наводи да је држава и до сада имала законских могућности да оштрије реагује на случајеве насиља па то углавном није чинила. Кад 1. јуна 2017. године почне примена у тужилаштвима, центрима за социјални рад и у полицији неће радити нови људи, већ исти, који махом нису адекватно реаговали у оваквим ситуацијама.

Ако не буду умели да препознају насиље, закон неће имати ефекта.